Иво М. Андрић

  Када данашњи историчари говоре о српској државотворности 19. века, они као по диктату почињу и завршавају са Гарашаниновим Начертанијем . Оно се представља као темељ свих државних планова. Међутим, ту се крије огромна, сува хронолошка обмана коју салонска интелигенција не воли да помиње. Када су у питању штампане чињенице и јавни прогласи, Милош С. Милојевић је свој програм народне самоодбране објавио ПРВИ! Погледајте суве чињенице и године на столу: Милојевићеве „Црте ратних слика” , које у прве две главе садрже свеобухватан, детаљан народни и економски програм одбране Српства, штампане су и јавно објављене 1887. године . Са друге стране, Гарашаниново Начертаније (настало још 1844) чувано је као строга тајна изван домашаја сопственог народа. Јавност је за њега први пут незванично чула тек 1888. године , а комплетан текст је одштампан тек 1907. године – пуне двадесет две године НАКОН Милојевићеве књиге! Кабинетска фиока насупрот народном бојном пољу Ова разлика у годинама објав...

Завршни део Милојевићеве исповести из Друге главе доноси једно од најпотреснијих сведочанстава о институционалном и верском терору над српским народом изван граница тадашње Кнежевине. То је уједно и прича о колосалном, тајном војном плану који је српска сиротиња спремила на терену, чекајући само један одлучни час из Београда. „Поблагрице“ и терор над мртвима и живима Милојевић документује да су најгора, најгнуснија и „скотскија насиља“ српском народу чињена од стране онога што он назива „одвереном и одрођеном браћом поблгарицама“ – чорбаџија, трговаца и екзархијских владака попут Евстатија пиротског или Натанаила охридског. Ови конвертити су прихватили Бугарску Екзархију из чистог економског интереса, а онда су вршили терор над српском сиротињом како би доказали лојалност новим газдама. Забрањивали су српска имена, сахране и причешћивање. Милојевић наводи конкретне чињенице са терена: Случај Димитрија Жупанчета у Охриду: Ћерка јединица лежала му је мртва у кући и распадала се 15 дана...

  Када отворите Другу главу „Црта ратних слика“ , Милош С. Милојевић вас уводи директно у хладне војно-обавештајне токове и огољује геополитичку замку у коју је Србија гурнута 1875. године. Док је београдска јавност летела на крилима лажног ентузијазма, верујући да почиње коначно српско ослобођење, народни трибун је документовао суву истину и бацио је чаршији право у лице. Устанак под туђим барјаком Милојевић износи фрапантну чињеницу коју званична историја често прећуткује: устанак у Херцеговини 1875. године (чувена Невесињска пушка) почео је под аустријском заставом на којој је писало: „Живио наш краљ Фрања Јозо!“ . Као човек који је познавао терен, Милојевић је одмах препознао да је тај устанак „масло“ Беча, изведено преко наше браће Хрвата како би се Аустроугарска трајно учврстила на Балкану. Он је тада писао, доказивао и преклињао српску владу да се не меша у туђи геополитички пројекат од којег српски народ неће имати никакве користи. Међутим, његов говор био је само „глас вап...

  Када велики државни системи и званичне историографије пишу о ратовима, они воле да цртају упеглане генерале, сјајне еполете и парадне стројеве. Али када књигу пише народни трибун који је стварно командовао војском у рову, слика постаје брутално искрена. Милош С. Милојевић у „Цртама ратних слика“ отворено каже да у његовој књизи нема лажних војних зналаца. Има само праве, голе и босе сиротиње. Анатомија добровољачких корова Погледајте његов хируршки прецизан опис српских добровољаца и усташа из 1876. године. Они су били: гладни, жедни, голи, боси, престари, премлади, прездрави, преслаби, необучени, неизвежбани, па чак и – „богме, плашљиви“ . Милојевић не прави лажни мит од страха и сиромаштва. Он износи суву реалност терена. Та раја, тај обичан српски сељак који је узео пушку иако никада није прошао војну обуку, јесте стварни носилац рата за ослобођење. Они су кренули на моћну царевину без ичега, вођени само чистим народним заветом. Скидање „европских наочара“ Овде Милојевић увод...

Милош С. Милојевић у свом делу оставља сурову војно-географску и социолошку дијагнозу српског народа уочи ратова за ослобођење. Његово највеће упозорење било је да се успешна држава и војска не могу градити са народом који је географски распарчан и отуђен туђинским утицајима. Пре него што се покрене бајонет, мора се покренути заједничка свест. Географија наше отуђености under окупацијом Милојевић отворено пише да се наш народ под Турцима међу собом ни најмање не познаје. Србин у Босни држи за онога у Тракији или Старој Србији да је нешто сасвим различито од њега. Они у Шумадији се туђе од Срба под Аустроугарском, а Црногорци од оних под Румунима. Векови под различитим окупаторима убризгали су локалне менталитете и међусобно неповерење. Без свести о томе „шта смо, где смо и какви треба да смо“, сваки војни сукоб постаје огромна биолошка коцка. Насупрот томе, Милојевић исписује заветну географију српских река: од Калоче, Драве и Мориша па до Белог Мора, и од Трста до Једрена и Марице . Т...

У предговору свог дела „Црте ратних слика“ , Милош С. Милојевић изговара речи које су за тадашњу београдску политикантску чаршију биле равна самоубиству. Човек који је подигао добровољце и лично крварио на првој линији фронта, јавно признаје: „Ја несам био за рат наш бивши с Турцима; дакле био сам противу рата.“ Више од тога, он додаје: „Ја сам био противан и... уставу нашем и нашој... уставности!“ Ова кључна признања потпуно руше мит о Милојевићу као о заслепљеном ратном хушкачу. Посматрано кроз метод сувих чињеница, његово противљење рату и уставу извире из дубоке економске, војне и државотворне логике српског домаћина. Кабинетско фризирање ратне стварности Зашто је Милојевић био против рата 1876. године? Зато што је као човек терена хируршки прецизно уочио да већина писаца, министара и генерала пише из извесне људске себичности. Они често „забашуре“ и преправе оно што се заиста десило како би доказивали да су били на најбољем путу, нагнани силом каснијих политичких пораза. Док су б...