ЗАМКА НЕВЕСИЊСКЕ ПУШКЕ: Како су српске области продане пре прве испаљене пушке

 Када отворите Другу главу „Црта ратних слика“, Милош С. Милојевић вас уводи директно у хладне војно-обавештајне токове и огољује геополитичку замку у коју је Србија гурнута 1875. године. Док је београдска јавност летела на крилима лажног ентузијазма, верујући да почиње коначно српско ослобођење, народни трибун је документовао суву истину и бацио је чаршији право у лице.

Устанак под туђим барјаком

Милојевић износи фрапантну чињеницу коју званична историја често прећуткује: устанак у Херцеговини 1875. године (чувена Невесињска пушка) почео је под аустријском заставом на којој је писало: „Живио наш краљ Фрања Јозо!“. Као човек који је познавао терен, Милојевић је одмах препознао да је тај устанак „масло“ Беча, изведено преко наше браће Хрвата како би се Аустроугарска трајно учврстила на Балкану.

Он је тада писао, доказивао и преклињао српску владу да се не меша у туђи геополитички пројекат од којег српски народ неће имати никакве користи. Међутим, његов говор био је само „глас вапијућег у пустињи“. У Београду је победила салонска кратковидост и емоција на вересију.

Игрице конзула и тајни договори иза леђа народа

Милојевић демаскира тадашњу владу која је насела на конзуларне сплетке. Страни амбасадори су по београдским салонима куцали чаше и хушкали Србију да што пре уђе у рат, наводно да Аустроугарска не би заузела Босну и Херцеговину. Наравно, како Милојевић хируршки тачно примећује, „написмено ништа несу давали“.

Сурова војно-дипломатска реалност била је много мрачнија. Милојевић директно упире прстом у бившег министра иностраних дела, Милана М. Богићевића, износећи истину: обе ове српске области биле су унапред обећане Аустроугарској у замену за Бугарску и Цариград још пре почетка самог устанка! Министри у Београду су знали за ове тајне пактове великих сила, али су и даље лагали сопствени народ и слали добровољце у рат који је унапред био геополитички затворен. Страни конзули су Србију искористили као монету за поткусуривање, а домаћа бирократија је то немо посматрала.

Детињасте демонстрације на рачун српске крви

Влада је својски мислила да својим демонстрацијама заплаши Турску – како Милојевић духовито каже, „као мечка решетом“. Знајући да се мечка не плаши решета, он је упозоравао да ће се из те плиткоумне политике излећи нешто велико и страшно по биолошки опстанак нације.

Он је био оштро против тога да политичку радњу Кнежевине Србије усмерава неколико аустроугарских најамника који су обманули српску браћу у Херцеговини. Ипак, када његови разлози нису усвојени, као дисциплинован војник отишао је на јужну границу, оставио просветни рад по страни и преузео команду, трудећи се да рат што мање стане у крви и имању српску државу.