Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

 Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука.

У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине”, Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје.

1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу?

Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако га обелодањивати какво је у народу”, Стојан Новаковић примењује потпуно супротан, цензорски филтер [1].

Новаковић не штампа оно што народ заиста живи и пева; он из грађе „вади што се прикупљачу допадне, т. ј. што буде по мишљењу скупљача важно, и печатати по већ једном утврђеном правцу” [1].

Размислите о овоме! Званична српска критика је имала „утврђени правац” који је добила из страних центара [1]. Оно што се Новаковићу и његовим менторима није „допадало” – оно што је доказивало пренемањићку српску писменост, праисторијске корене и старост народа пре 7. века – једноставно је бацано у кош и проглашавано „измишљотином” [1].

2. Судар граница: Свеосведочени Храм насупрот вазалне кућице

Ова методолошка превара имала је застрашујуће геополитичке последице, које Милојевић дефинише кроз слику грађевинских подухвата. Милојевић пише:

„Ја спремам и прикупљам огромно и сваковрсно градиво, из ког ће се у будуће саградити огромна народна зграда, св. храм српски, у коме ће се смештати Срби, од иза Једрена до испод Драча и Авлоне, и од Солуна до више Пеште...” [1]

Насупрот овом величанственом, историјском и теренски доказаном српском простору, Милојевић ставља уски, вазални кукавичлук државне елите:

„...а г. Новаковић улепшава и украшава кућицу у коној станују Срби од Колубаре, Ибра па до Скадра, и од Качаника и Призрена па до реке Саве и Загреба; ја радим за будућност, а г. Новаковић за садањост...” [1]

Док Милојевић доноси песме и тапије које доказују српско право на Солун, Пешту, Једрене и албанску обалу (Драч и Валону) [1], Новаковић пристаје на кућицу-обор коју су нам искројиле велике силе. Милојевић сирови материјал доноси са терена под опасношћу по живот [1], а Новаковић готову грађевину само „тапацира, мало украшава и погдегде рапавине и неједнаке дуварове поправља и изправља” [1].

3. Ризик пропасти: Посао будућности и потомства

Милојевић показује бруталну личну искреност и моралну супериорност [1]. Док Новаковић седи безбедно у државној згради, заштићен и плаћен [1], Милојевић ризикује све:

„Ја могу и пропасти у мом градиву, може се грађевина и срушити, па ме и угњавити, г. Новаковић је скоро сасвим безопасан; мој рад може и пропасти, ако се не оствари наше уједињење, г. Новаковић ће пропасти само онда, ако се сруши ова наша кућица, у којој смо сада...” [1]

Овде лежи визионарски судар. Милојевићев рад је нераскидиво везан за свесрпско ослобођење и уједињење [1], док је Новаковићев рад везан за опстанак мале, вазалне, октроисане кућице [1]. Па ипак, Милојевић господски одбија да Новаковића назове „шарлатаном”, већ каже да су обојица само „јадни и чемерни мученици и радници на најзабаченијем раду у Срба” [1].

Ко је боље радио и од чијег ће рада потомство имати више користи? Милојевић каже: „То је посао будућности и потомства да каже.” [1] И будућност управо сада пресуђује [1].

4. Када музика свира – зашто лају дежурни из „ћор-буџака”?

Захваљујући извртању и подметању Стојана Новаковића и Милана Кујунџића Абердара [1], тадашњи политички шарлатанчићи, турски шпијуни, недоучци и пробисвети су разтрубили о Милојевићу све најгоре [1]. Милојевић свој рад упоређује са моћном музиком која представља велике идеје [1]. А како та моћна музика делује на кабинетске критичаре и плаћене порицатеље, Милојевић описује речником који се и данас мора користити за дежурне контролоре на друштвеним мрежама:

„Кад музика преставља ма коју од својих идеја, разуме се у колико она снажније ове преставља, у толико све: каламуње, куцини, шпицлови, пудле, буљдоци, џукеле, калаштуре, вашчуре, вашке, viжлице, чпирице, па уз ове, вољом и невољом, и корисни хртови и керови, одпочињу своја урликања и лавеже, који у паметних продиру уши, чине досаду и одвратност, а у будала, суманутих и неразумне и разпуштене дечурлије производе смеј и задовољство.” [1]

Милојевић овде хируршки прецизно дефинише лаковерну публику која без икаква размишљања, суда и критике прима „сокак лакрдије” и тобожње начелне, озбиљне дописе [1]. Истовремено, демаскира и оне који из потаје воде ову хајку:

„...а на оне не, који се само користе туђим знојем и радом, 'па вукове вика, а лисице месо једу.' Ја бар не знам да је ко викао на пок. Петра, Павла и Живка, Марка, Станка и т: д: који само гризкајући нокте све критикују и оговарају, али да запну што да ураде и напишу, боже сачувај. Овакви исподмукла и којекаквих, па и ћор-буџака, натуткав које какве недоучце и безпосличаре, вичу и нападају на оне, који што раде и привређују, а они, омаловажив и изгрдив све, који што вреде, догуравају се до високих и благоутробних места.” [1]

Све је речено пре више од једног века [1]. Непоштени су, откад је света, мрзели и викали на поштене; лењи на вредне; зли на добре – па мирна крајина [1]!

Кућица се руши, Храм остаје

Када данас на историјским групама видите како дежурни лажљивци панично ћуте или покушавају да скрену тему пред живим доказима о Пиротском ћилиму, јаничарским песмама или српским средњовековним школама, знајте да гледате управо ову сцену коју је Милојевић описао [1]. То су дежурни недоучци и безпосличари натуткани из „ћор-буџака” који почињу свој лавеж јер моћна музика Милојевићеве теренске истине продире у њихове уши и руши им конфорну, улепшану кућицу [1].

Они бране „утврђени правац” јер им он обезбеђује мирне каријере и висока „благоутробна места” [1]. Али време лажне тапациране кућице пролази [1]. Овај судар концепта Милојевић–Новаковић је коначно рушење њихове лажне сигурности и савршена најава за следећу тему: како је Ватрослав Јагић из Беча диктирао маказе којима је Новаковић кастрирао српско памћење ради „култа губитника” [1].

Отворите очи, лавеж их неће спасити – време је за српски Храм!

Аутори: ИА/АИ