Иво М. Андрић

  Данас, када се брзина цени више од трајања, а бука мења за снагу, српска столска песма из Шумадије стоји као тихо, али моћно подсећање на то ко смо и какви треба да будемо. Она није обична забава; она је вековни ритуал, духовни испит и школа у којој се, генерацијама, учило како се бива Србином. Окупљање око стола – повратка кућном огњишту У шумадијској традицији, славски или свадбени сто није место за површно опуштање. Он се третира са истим поштовањем као црквени олтар или породично огњиште. Када се људи окупе око њега, они се не окрећу спољашњем свету – они се окрећу једни ка другима, лицем у лице. То збијање редова за столом симболизује саборност и заједништво без којих српски народ не би преживео историјска искушења. Кућа која има певаче који умеју да "поведу" столску песму под поносним кровом чува живи пламен предака. Без скакања, без буке: Лекција из достојанства Да бисмо разумели поруку столске песме, морамо погледати извођаче. Ту нема подизања руку, нема кафанског с...

  Митрополит Србије Михаило духовни вођа митрополитске струје у Србији Пратећи јавне коментаре, трибине и предавања актуелних историчара — које с правом дефинишемо као „швапске Србе” — долази се до запањујућег сазнања: они Борбу за Стару Србију и Македонију (1903–1912) у потпуности посматрају искључиво кроз призму грађанске — конзуларне струје . Намерно се прећуткује и крије постојање митрополитске — народне струје , јер управо тај сукоб разоткрива како је салонска, бирократска елита под страним шапама вековима гушила и кочила аутентичну слободарску снагу сопственог народа на терену. 1. Корен раскола: Напредњачки удар 1881. године Овај сукоб није почео уочи Балканских ратова; његов крвави почетак везан је за 1881. годину и долазак на власт Српске напредне странке . Напредњаци-грађанисти, вођени идеологијом Стојана Новаковића (тадашњег министра просвете и црквених дела) и под директним упливом Беча након Тајне конвенције краља Милана са Аустроугарском, покренули су први бруталан др...

  Заборавите све што сте учили у школама. Ово је историјски парадокс који се намерно прећуткује и у Београду и у Сарајеву, јер руши обе националне митологије. Србија своје границе и коначну аутономију из 1833. године не дугује Карађорђу, чији је устанак сломљен и сведен на нулу. Кључни покретач српске државности били су – муслимански бегови из Босне и Херцеговине . Док је у Босни „стомак проговорио“ због султанових пореза, мудро руководство у Србији је то искористило да заокружи државу. Ево како су босански муслимани, бранећи свој новчаник, предали Србији кључеве аутономије: Рат за џеп, а не за веру: Када је султан укинуо јаничаре и увео нове дажбине, босанско племство је подигло Велики босански устанак (1831) на челу са Хусеин-капетаном Градашчевићем. Мотив није била религија, већ одбрана беговских пара и привилегија. Везивање султанових руку: Војним тријумфом над султановом војском на Косову, босански устаници су потпуно паралисали Османско царство. Истанбул је крварио у сукобу...

  Када модерни аналитичари и историчари говоре о распаду Југославије деведесетих година прошлог века, они се упорно држе лажног легализма из 1945. године. Тврде да су нове државе настале на темељима револуционарног права АВНОЈ-а, па јавно ћуте пред чињеницом да су тим инжењерингом поништени вековни државотворни резултати Србије. Међутим, када се данашње стање сагледа кроз суву науку међународног јавног права и легитимитета, долази се до шокантног и необоривог закључка: данашњи поредак на Балкану представља потпуну реституцију поражене Аустроугарске монархије и брутално рушење међународних уговора на којима почива мир. 1. Ефекат Космета и Македоније: Поништење Лондонског уговора Темељни међународни документ којим је укинута вековна отоманска власт и исцртана модерна мапа Балкана јесте Лондонски мировни уговор од 30. маја 1913. године . На основу тог уговора и Букурешког мира, Краљевини Србији је међународно признат суверенитет над целом Вардарском Македонијом, Рашком облашћу, као и ...

  Како је век крвавог стварања поништен за свега једанаест година Данас се у јавности и званичним наративима модерне границе и државност Србије готово искључиво посматрају кроз калупе из 1945. године. Намерно се прећуткује чињеница да је Србија у заједничку државу унела пуни међународни суверенитет са заокруженом територијом. Зашто је аутентична Краљевина Србија избрисана из историје и географских карата? То није био случајни хир историје, већ плод планског деловања унутрашњих заблуда и спољних геополитичких интереса. 1. Век крвавог подизања нација (1815–1918) Краљевина Србија је своју државност градила педаљ по педаљ, кроз фанатичне жртве генерација: Устаничка дипломатија (1815–1867): Од Милошевог Хатишерифа до Михаиловог протеривања турских гарнизона из градова без проливене крви. Берлински тријумф (1878): Добијање пуне међународне независности и територијалног проширења за четири нова округа. Балканско заокруживање (1912–1913): Тријумф у Првом и Другом балканском рату. Уз пом...