НАЈВЕЋИ ТАБУ БАЛКАНА: Како су босански бегови изградили модерну Србију?

 Заборавите све што сте учили у школама. Ово је историјски парадокс који се намерно прећуткује и у Београду и у Сарајеву, јер руши обе националне митологије.

Србија своје границе и коначну аутономију из 1833. године не дугује Карађорђу, чији је устанак сломљен и сведен на нулу. Кључни покретач српске државности били су – муслимански бегови из Босне и Херцеговине.
Док је у Босни „стомак проговорио“ због султанових пореза, мудро руководство у Србији је то искористило да заокружи државу.
Ево како су босански муслимани, бранећи свој новчаник, предали Србији кључеве аутономије:
  • Рат за џеп, а не за веру: Када је султан укинуо јаничаре и увео нове дажбине, босанско племство је подигло Велики босански устанак (1831) на челу са

    Хусеин-капетаном Градашчевићем. Мотив није била религија, већ одбрана беговских пара и привилегија.
  • Везивање султанових руку: Војним тријумфом над султановом војском на Косову, босански устаници су потпуно паралисали Османско царство. Истанбул је крварио у сукобу са сопственим муслиманима и није имао војску за Србију.
  • Милошев хладан туш за Порту: Док су се муслимани убијали међу собом, кнез Милош Обреновић је хладнокрвно притиснуо султана у Истанбулу, нудећи „мир“ у замену за потпуну унутрашњу самоуправу Србије. Султан, притеран у ћошак босанском буном, морао је да попусти.
  • „Шест нахија“ на тањиру: Усред општег хаоса у Босни, Милош је 1833. године једноставно ушетао војском у шест нахија (укључујући Тимочку крајину и Подриње) и званично их припојио Србији. Босански бегови су му својом кратковидошћу поклонили територију.
  • Муслиманска издаја као српска срећа: Устанак у Босни је пропао јер су херцеговачки бегови (Али-паша Ризванбеговић) због новца издали Босну и стали уз султана. Резултат? Босна је изашла војно и економски разорена, а Србија као апсолутни победник – већа, стабилнија и независнија него икад.
Историја нема емоција, има само интересе. Док су босански бегови измишљали идеолошке непријатеље да оправдају празне стомаке, српска дипломатија је искористила њихов унутрашњи рат да изгради модерну државу.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све