Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

 

Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића. Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав.

Српско име и српски ритам под султановим барјаком

Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих истих султанових ратника одјекује походна песма на – чистом српском језику!

Милојевић је на лицу места забележио изворну „Јаничарску песму” коју су приштински и призренски бегови певали на својим походима:

„Што ти је Стано море, / Што ти-је-је-је Ста-а-а-а-ано, / Ој, Стано море, / Те-е-е болна-а-а ле-е-е-жиш? / ...Глава ме боли бабо море... / Хоћу да умрем бабо море...”

Овде долазимо до кључног парадокса који бечки кројачи наше прошлости нису смели да дозволе у званичним уџбеницима. Како је могуће да ударна војна сила Отоманске империје на Косову користи српско име (Стана), српске родбинске појмове (бабо, ћерко, синко) и изворну српску епску метрику са специфичним развлачењем напева?

Одговор је једноставан: Милојевић наводи да је међу јаничарима „Азијата било врло мало”. То су били исламизовани Срби који су променили веру и газду, али су језик, фреквенцију и исконски код Српског Тропоља задржали у својим грлима. Српски језик је био толико дубок, моћан и укорењен, да је преживео унутар окупаторских војних ескадрона као главни бојни поклич.

Босна, Херцеговина и Косово: Један језик под два напева

Да Милош С. Милојевић није био обичан сакупљач текстова, већ етнолог који је разумео дубоку геометрију и психологију народа, доказује његово поређење јаничарских песама из Босне, Херцеговине и северозападног краја Праве (Старе) Србије. Он записује напев чувене песме „Колика је Јаворина планина”, која се у босанској верзији наставља стиховима о Халил-аги:

„Хеј, колика је Јаворина / Пла-а-а-анина... ђел, ђел ама-а-а-ан... / Љеша ти је, Љепа па л' ти је Халил-хаге љу-у-уба...”

Милојевић хируршки прецизно упоређује две верзије и бележи да Срби муслимаске вере препевавају сваку врстицу убацујући оријенталне наносе попут „аман” и развлачећи вокале, док православни Срби исту ту песму певају чистом фонетском линијом. Ипак, комплетна граматичка, естетска и поетска структура остаје изграђена на српском језику, српским архаизмима (љеша/љепша, љуба) и српским топонимима (планина Јаворина). Напев босанских потурчењака јесте озбиљан и тужан, али има мање снаге и живота јер је откинут од матичног православног корена. Сведочанство јасно руши лаж о вештачким поделама и доказује апсолутно јединство нашег језичког простора од Босне до Метохије.

Тајне манастирских учењака: Избрисана српска књижевност

Кабинетске катедре нас већ два века убеђују да пре Доситеја и Вука српски народ није имао никакву световну, популарну или духовиту књижевност, већ искључиво суве и увозне црквене списе. Милојевић на терену проналази песме које потпуно руше ову поставку. То су песме које нису потекле директно из неписменог народа, већ из пера старих српских манастирских учењака, али их је народ толико прихватио да су се певале на свакој гозби.

Прва је чувена обредна песма-испит за ђаке која кроз бројчани систем учења подучава верским истинама:

„Шта је један те један: / Један је син Маријин, / Исус Христос на небо... / Шта су ђаче та два? / Две су табле мојсине... / Три Ерарха велика... / Десет божијих заповест, / Дванајест апостола...”

Ова песма је настала у српским манастирским школама још за време наших краљева и царева, вероватно у самој Ђаковици. Она доказује постојање уређеног школства и писмености вековима пре доласка Турака.

Друга је права књижевна и сатирична бомба – пародија на црквени акатист, коју су свештеници и старији људи радо певали на славама и гозбама, а која је посвећена „Светој велико-мученици ракици”:

„Ублажајем те и достохвалим, / Света велико-мученице ракице... / Јаже прошла јеси / Сквозје огањ и воду (дестилација)... / Радуј се наша похвало, / Радуј се начело всакија бољезни, / Радуј се наше помраченије ума... / Јуже ми пијемо и получисмо: / Разбијеније глава, / И просипаније мозга, / И пребиваније ребар...”

Ова бритка, духова утакмица речи на славеносрпском језику показује да су наши манастири били центри живе, слободнемислеће и ироничне мисли која је била дубоко интегрисана у свакодневни живот народа Српског Тропоља.

Мијаци: Најчистији српски корен који је Беч морао да сакрије

Да је бечки филтер имао пре свега геополитички задатак – вештачко сасецање српских територија на југу – доказује Милојевићев запис о његовом 13-дневном непрекидном боравку међу чувеним Мијацима (Мијама) у западној Македонији. Док модерни и туђински историчари покушавају да измисле порекло ове групе, Милојевић оставља сведочанство:

„Ово су песме оног српског народа, или племена, рад којег смо и изаслани да их препишемо... ово је најчистији део или бар један међу најчистијим нашег срп. народа.”

Он бележи да се њихови свадбени и обредни обичаји ни у чему не разликују од остатка српског народа, што је детаљно описао у прве две свеске свог рада. Као крунски доказ, доноси оригиналну мијачку песму са прошевине код девојачке куће:
„Девојко мори, девојко! / Зашто се брзо предаде, / У јунакова родбина? / ...Од татка ће те одела, / Од мајка ће те одела, / Од браћа ће те одела... / Девојко лудо и младо, / Младо ми пиле гајено!”

Погледајте овај чисти, мелодни српски језик јужних крајева Српског Тропоља. Признати да на југу живи „најчистији део српског народа” значило би признати српско историјско и државно право над целом Старом Србијом. Зато је Милојевић морао бити проглашен фалсификатором, како би се оправдало будуће цепање нашег тла.

Ђурђевданске басме: Живи праисторијски фосили у говору

Као коначни печат језичког континуитета, Милојевић описује ђурђевданске обредне обичаје брања биља. Када народ иде у гору, ставља младицу (фидан) од биљке пофит (пофидан) на главу и опасује се њоме, изговарајући древне магијске басме против болести:
„Мене глава да не болит, ђурђев дан да боле” и „На пофидана половина да боле, мене да не болит”.

Обратите пажњу на реч „болит”. Овај старински глаголски облик са завршним „т” у себи носи праисконски код српског језика који се савршено усклађује са црквенословенским, али и са санскртским глаголским наставцима. Ови аграрни ритуали лечења симболима и опасивања зеленилом ради обнове здравља директна су веза са култовима плодности и вечног природног циклуса које смо већ видели урезане као симболе на винчанској грнчарији и сачуване на пиротском ћилиму.

Зашто је овај материјал морао бити забрањен?

Сада све карте падају на сто и постаје потпуно јасно зашто је Стојан Новаковић у свом чувеном Реферату напао Милоша С. Милојевића под изговором да уноси песме које „не припадају Косовском боју 1389”. Бечки филтер, који је диктирао Ватрослав Јагић, имао је јасан задатак: све што се десило на Косову, Метохији и Македонији мора се свести искључиво на трагедију, пораз и крај историје. По њиховом налогу, Срби на Косову су смели само да „славе пораз у славу небеског народа”.

Али ови Милојевићеви теренски записи доносе реалност у којој живи народ који јасно памти „Призрен, српски краљевски град” и „Скопље, бивши српски Цариград”. Они доносе материјалне доказе о писмености, српским школама, манастирској сатири и језичким фосилима који доказују да је српски језик доминантан код и на султановом двору и међу јаничарима. Ако Срби схвате да је њихов језик и државотворни код праподлога свега на овом простору, онда лажна прича о „досељавању у 7. веку” и нашој немоћи пада у воду.

Они који су нам технички блокирали претходни блог о Пиротском ћилиму мислили су да ће нас ућуткати. Али истина је неуништива. Прешли смо на нови Гугл блог, а наше стрпљење је веће од њиховог страха. Отворите очи, читајте оно што су покушали да избришу, јер ово је тек почетак раскринкавања бечке завере тишине!