Иво М. Андрић

 Схваташ да је овај текст написан специјално за тебе. Какве су ове силе, привиђења и провиђења. Не сањаш, седиш на столици. Узимаш часопис и халапљиво почињеш да читаш. "Драги студенту  и српски националисто, ти који ћеш ово читати много година касније, треба да знаш да су се Срби и у овом као и у прошлим ратовима храбро борили и крварили "за крст часни и слободу златну", а да су о ужасима, страхотама и злочинима у рату у коме су учествовали накнадно сазнали од штампе и телевизије. На све то српски ратници су ћутали. Њихово ћутање није био завет ћутања, нити је то био њихов избор, нити оно представља презриви одговор фанатика на ужасну медијску дреку и галаму позадинаца, нити, опет, у томе видимо неки дубљи метафизички смисао. Једноставно - хероизам, страдања, патња и надања српских бораца и добровољаца није имао ко да забележи. Овај рат није имао своје писце, ни своје филмске режисере. Немој да у твојој души смутњу и сумњу изазивају филмови као што су "Дезертер&quo

ЈУНАК СТУДЕНСТКОГ СЕМИНАРСКОГ РАДА ЈЕДНОГ БУДУЋЕГ СРПСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ Када будуће генерације младих српских националисти буду по библиотекама прекопавали фактографску грађу о последњем српском ослободилачком рату - како би у њему потражили узоре за себе - биће најблаже речено, изненађени. Њихов прозор у наше време биће пожутеле новинске странице, на на основу којих наши будући читаоци могу закључити да се наш рат водио искључиво у преговарачким салама у Женеви, да се сав његов смисао састојао у преговарачком надмудривању, и да су, аналогно томе, највећи јунаци овог рата они који носе дипломатски фрак, а не (као до сада) они који носе војнички шињел.  Ипак, да је овај рат био пун "ужаса" сазнаћеш на основу изјава оних који овај рат нису ни видели ни осетили: београдских интелектуалаца, глумаца, чланова друштва за заштиту људских права, лидера странака... Запитаћеш се како ли су кукали и како ли је тек било тешко онима што су се борили, који су се неколико година дружили са кр

Пише Тодор Станковић у Посвети свога дела "Путне белешке по старој Србији": "Теби најувиђајнији родољубе; Теби највећи народни учитељу и просветитељу свога времена; Теби, који си и живом речју и пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао; Теби велики Србине, теби Милошу С. Милојевићу, посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим." Милош С. Милојевић у Путопис IV у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре ( https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/ ), пише: "Па и по овом строгом мотрењу и пазењу турских власти, благод рећи својим пријатељима, и православним Србима, а нарочито потурицама, ми би могли крити се и истраживати по Призрену, још бар нек о лико дана, ако не и недеља, да се сами несмо бојали отворености неки х наших назови пријатеља којима се и не јављасмо ; те с тога морали смо се, хтели не хтели, кренути из Призрена, и пре одређеног вр

  Почетак стварање модерне Србије почиње Сретењским уставом.  Кнежевина Србија простирала се:  Извор: Википедија Кнежевина Србија прва је на простору српских земаља од Душановог царства, која је имала утицај на политичке прилике у Европи. Зато велике силе користећи сва средства за остварење својих циљеве, преко незадовољних Срба, намећу преко образовања нову културу, која нема корене у српском бићу. После протеривања кнеза Михаила Обреновића из Србије 1842. године, стране силе, појачавају свој утицај преко политике. Довођењем кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858. године), Тома Вучић Перишић из Цариграда доводи Фрању Заху (изасланика Адама Чарторијског). На основу Заховог дела "Плана словенске политике Србије" , Илија Гарашанин (човек од поверења Томе Вучића Перишића) наводно пише "Нарчетаније" (никада није нађен оргинални текст). Често се помиње да је "Начертаније", тајни "програм спољашње и националне политике Србије". У "Начертанију&q