Иво М. Андрић

За стање на војишту одговорне су оперативне јединице у својој зони. На војишту које обухвата општина Сребреница биле су две јединице и то: 3. батаљон Братуначке бригаде и Самостални пешадијски батаљон Скелани. 3. батаљон био је потчињен Братуначкој бригади чији је командант био пуковник Видоје Благојевић, а Самостални пешадијски батаљон Дринском корпусу, командант генерал Миленко Живановић. Нико из 3. батаљона Братуначке бригаде није оптужен нити подигнута оптужница за ратни злочин, а о геноциду ни помена да је било ко из њеног састава учествовао. Командант Братуначке бригаде пуковник Видоје Благојевић није осуђен за "геноцид у Сребреници", извод из пресуде: "Pretresno vijeće konstatuje da postoje radnje izvršene od strane pukovnika Blagojevića ili pripadnika Bratunačke brigade kojima je pružena praktična pomoć u operaciji ubijanja, čiji je rezultat bila smrt više od 7.000 muškaraca i mladića bosanskih Muslimana. Te radnje obuhvataju odvajanje muškaraca od ostatka bosans...

Пише РТС: "  Коначна пресуда некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске Ратку Младићу биће изречена 8. јуна, саопштено је из Међународног механизма за кривичне судове ." 8. јуна 1992. године муџахединске јединице из Сребренице напале су српска села Шпат, Залазје и Обади. У нападу је. поред великог броја избеглих и рањених мештана, погинуло 9 мештана коју су учествовали у одбрани својих породица и имања.  Жртве: 1. Мирко (Илија) Петровић, 1964; 2. Драго (Живко) Симић, 1949; 3. Славко (Станислав) Аврамовић, 1971; 4. Срећко (Драго) Спајић,1928; 5. Миладин (Богдан) Цвјетиновић, 1936; 6. Достана (Момир) Цвјетиновић, 1930; 7. Милован (Анђелко) Грујичић, 1943; 8. Илија (Јован) Зекић, 1955; 9. Миленко (Драгослав) Стјепановић, 1944. Слику и карактер братоубилачког рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године приказана је у погибији Миленка Стрјепановића (зет Мирослава Дероњића). 8. јуна 1992. године. Прошло је поподне, борбена дејства престала, зараћене јединице враћа...

Једина личност која је знала шта се догађало у и око Сребренице, са српске стране, био је Мирослав Дероњић. Сви остали који се представљају како знају шта се догађало у Сребреници никако другачије не могу се назвати преваранти, жељни естрадне пажње. Зато страшне догађаје, за обе стране, које и данас осећају, претворена је у естраду, где појединци перу своју срамну улогу или виде материјалну добит. Када сам дошао у Братунац јуна 1992. године, дочекао ме је Бата Велиша и Радован Петровић Пеца. Одмах сам са Пецом отишли код Дероњића како бих га упознао. Тада смо се договорила да размотрим ситуацију на терену, како би му предложио конкретне предлоге. После разговора са Дероњићем, Пеца, Бата Веља и ја одлазимо у Сасе. У Сасама прикупљам податке и тражим да дође потпоручник Тоша (био је код мене у Славонији), како би ме упознао са ситуацијом на терену. За време мог боравка само сам једном видео Тошу и то у пролазу.  Када сам сагледао стање на терену и направио основну замисао отишао сам ...