Постови

Од народа до нације: Како политички пројекат рађа екстремизам

Слика
  „Le XIXe Siècle“ (Деветнаести век), број 1687. Под овим насловом у угледном париском дневнику, француски ратни извештач започиње своје сведочанство из Бадовинца. Он описује сусрет са генералом Ранком Алимпићем, командантом Дринске војске 1876. године. Француски новинар, задивљен војничком чашћу, бележи речи српског генерала који странцима нуди потпуну слободу кретања под једним условом – да у својој земљи кажу чисту истину. И док са предстража гледају како се пуше босанска села која су Турци спалили, новинар затиче невероватан призор: у српској војној амбуланти, рањени непријатељски војници негују се потпуно исто као и српска народна војска. Овај историјски пример из књиге „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ отвара дубоко питање. Како војска која 1876. године лечи непријатељске рањенике дочека 20. век у коме се дешавају масовни злочини? Одговор лежи у разлици између два појма: народа и нације . Пример из књиге „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ отвара дубоко питање. Како...
Постави коментар
Прикажи све

Скривени континуитет српске самосвести: Како су Пашић и лажни митови 1907. године сахранили програм Милоша С. Милојевића и др Јакова Ненадовића

Слика
Др Јаков Ненадовић У званичним уџбеницима историје, које деценијама кроје маскирани „државни научници”, српски 19. век и почетак 20. века приказани су као праволинијски тријумф једне те исте политике. По том лажном наративу, београдска бирократија је непогрешиво водила народ од првих устаничких пушака право у „ослобођење и уједињење” 1918. године. Међутим, када се подигне архивски тепих и склоне режимски фалсификати, израња потпуно другачија, прећутана стварност. Израња деценијски сукоб две непомирљиве визије: с једне стране, изворног програма заштите српског народног права и биолошког очувања народа, и с друге стране, коцкарске, мегаломанске југословенске струје која је српског сељака претворила у јефтино топовско месо за рачун туђих империјалних интереса. Време је да ствари назовемо правим именом и повежемо две кључне жртве ове унутрашње завере: Милоша С. Милојевића и др Јакова Ненадовића Јуниора.  1. Од „Црта ратних слика” до Дворске канцеларије: Заједнички завет Када је Милош ...
Постави коментар
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Стојан Новаковић са руским бољшевицима Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали дубоку коренатост и језички континуитет српског народа на простору Косова, Метохије и Македоније, време је да научно анализирамо почетне странице званичног Реферата Стојана Новаковића. Овај документ нам отвара врата за разумевање великог методолошког и геополитичког сукоба који се унутар српске елите водио у 19. веку. Посматрајући управо првих пет страница овог напада, пред нама се указују два потпуно супротстављена концепта: концепт теренског скупљања чињеница и концепт кабинетског усклађивања са већ прописаним правцима. У свом одбрамбеном делу „Одговор на измишћотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан и дубоко искрен запис о разлици у приступу раду између себе и свог тадашњег пријатеља, Стојана Новаковића. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено дефинише како његов ко...
Постави коментар
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Постави коментар
Прикажи све