Иво М. Андрић

  Постоје људи чија су имена исписана у ратним дневницима, али их нема на телевизијским екранима. Постоје хероји који нису ишли у рат да би пљачкали, отимали и градили политичке каријере, већ да би бранили кућни праг и сачували образ свог народа. Мој ратни друг, Бата Веља, био је управо таква громада од човека. Оличење оног старинског, честитог чојства и јунаштва. Ово је прича о њему, о неправди која сече дубље од непријатељског метка и о мом завету да истина о њему никада не умире. ⚔️ Ратник који је три пута рањаван за отаџбину Бата Веља је прошао све најтеже тачке нашег страдања. Тамо где је већина губила главу или људскост, он је стајао као штит. Током свог ратног пута, три пута је тешко рањаван , остављајући своју крв на бранику земље, али се сваки пут враћао у строј. Јуна 1992. године у Братунцу , у сред крвавог хаоса у Подрињу, својим телом и ауторитетом зауставио је убијање муслиманских цивила . Доказао је да српски војник брани своје, а не убија немоћне. 8. јуна 1992. спаса...

Да бисмо данас имали исправан, објективан и несензационалистички приступ изворима које су понудили Милош С. Милојевић и Олга Луковић Пјановић, српска наука и јавност морају да превазиђу ровове „естрадног рата”. Објективан приступ захтева раздвајање политичке острашћености од сувих научних чињеница кроз неколико кључних корака: 1. Строго раздвајање појмова „народ” (етнос) и „нација” (политички конструкт) Правило: Извори се морају читати искључиво у контексту времена у којем су настали. Примена: Када антички или средњовековни писац (попут Халкокондила) спомене „народ Срба”, научни приступ мора да дефинише да се то односи на хетерогену етничку или језичку заједницу тог доба (род/племе), а никако на савремену нацију са границама, уставом, школским системом и пасошем. Свако учитавање модерне нације у далеку прошлост мора бити одбачено као анахрона манипулација. 2. Извори као „научна хипотеза”, а не као „догматска тврдња” Правило: Сваки извор који су Милојевић или Пјановић пронашли у стра...

  Данас, када се брзина цени више од трајања, а бука мења за снагу, српска столска песма из Шумадије стоји као тихо, али моћно подсећање на то ко смо и какви треба да будемо. Она није обична забава; она је вековни ритуал, духовни испит и школа у којој се, генерацијама, учило како се бива Србином. Окупљање око стола – повратка кућном огњишту У шумадијској традицији, славски или свадбени сто није место за површно опуштање. Он се третира са истим поштовањем као црквени олтар или породично огњиште. Када се људи окупе око њега, они се не окрећу спољашњем свету – они се окрећу једни ка другима, лицем у лице. То збијање редова за столом симболизује саборност и заједништво без којих српски народ не би преживео историјска искушења. Кућа која има певаче који умеју да "поведу" столску песму под поносним кровом чува живи пламен предака. Без скакања, без буке: Лекција из достојанства Да бисмо разумели поруку столске песме, морамо погледати извођаче. Ту нема подизања руку, нема кафанског с...