Иво М. Андрић

  Митрополит Србије Михаило духовни вођа митрополитске струје у Србији Пратећи јавне коментаре, трибине и предавања актуелних историчара — које с правом дефинишемо као „швапске Србе” — долази се до запањујућег сазнања: они Борбу за Стару Србију и Македонију (1903–1912) у потпуности посматрају искључиво кроз призму грађанске — конзуларне струје . Намерно се прећуткује и крије постојање митрополитске — народне струје , јер управо тај сукоб разоткрива како је салонска, бирократска елита под страним шапама вековима гушила и кочила аутентичну слободарску снагу сопственог народа на терену. 1. Корен раскола: Напредњачки удар 1881. године Овај сукоб није почео уочи Балканских ратова; његов крвави почетак везан је за 1881. годину и долазак на власт Српске напредне странке . Напредњаци-грађанисти, вођени идеологијом Стојана Новаковића (тадашњег министра просвете и црквених дела) и под директним упливом Беча након Тајне конвенције краља Милана са Аустроугарском, покренули су први бруталан др...

  Заборавите све што сте учили у школама. Ово је историјски парадокс који се намерно прећуткује и у Београду и у Сарајеву, јер руши обе националне митологије. Србија своје границе и коначну аутономију из 1833. године не дугује Карађорђу, чији је устанак сломљен и сведен на нулу. Кључни покретач српске државности били су – муслимански бегови из Босне и Херцеговине . Док је у Босни „стомак проговорио“ због султанових пореза, мудро руководство у Србији је то искористило да заокружи државу. Ево како су босански муслимани, бранећи свој новчаник, предали Србији кључеве аутономије: Рат за џеп, а не за веру: Када је султан укинуо јаничаре и увео нове дажбине, босанско племство је подигло Велики босански устанак (1831) на челу са Хусеин-капетаном Градашчевићем. Мотив није била религија, већ одбрана беговских пара и привилегија. Везивање султанових руку: Војним тријумфом над султановом војском на Косову, босански устаници су потпуно паралисали Османско царство. Истанбул је крварио у сукобу...

  Када модерни аналитичари и историчари говоре о распаду Југославије деведесетих година прошлог века, они се упорно држе лажног легализма из 1945. године. Тврде да су нове државе настале на темељима револуционарног права АВНОЈ-а, па јавно ћуте пред чињеницом да су тим инжењерингом поништени вековни државотворни резултати Србије. Међутим, када се данашње стање сагледа кроз суву науку међународног јавног права и легитимитета, долази се до шокантног и необоривог закључка: данашњи поредак на Балкану представља потпуну реституцију поражене Аустроугарске монархије и брутално рушење међународних уговора на којима почива мир. 1. Ефекат Космета и Македоније: Поништење Лондонског уговора Темељни међународни документ којим је укинута вековна отоманска власт и исцртана модерна мапа Балкана јесте Лондонски мировни уговор од 30. маја 1913. године . На основу тог уговора и Букурешког мира, Краљевини Србији је међународно признат суверенитет над целом Вардарском Македонијом, Рашком облашћу, као и ...

  Како је век крвавог стварања поништен за свега једанаест година Данас се у јавности и званичним наративима модерне границе и државност Србије готово искључиво посматрају кроз калупе из 1945. године. Намерно се прећуткује чињеница да је Србија у заједничку државу унела пуни међународни суверенитет са заокруженом територијом. Зашто је аутентична Краљевина Србија избрисана из историје и географских карата? То није био случајни хир историје, већ плод планског деловања унутрашњих заблуда и спољних геополитичких интереса. 1. Век крвавог подизања нација (1815–1918) Краљевина Србија је своју државност градила педаљ по педаљ, кроз фанатичне жртве генерација: Устаничка дипломатија (1815–1867): Од Милошевог Хатишерифа до Михаиловог протеривања турских гарнизона из градова без проливене крви. Берлински тријумф (1878): Добијање пуне међународне независности и територијалног проширења за четири нова округа. Балканско заокруживање (1912–1913): Тријумф у Првом и Другом балканском рату. Уз пом...