Иво М. Андрић

  „Живи штит Србије од 12. до 15. августа: Српски сеоски домаћин, босоног али са пушком, као припадник истурених заштитних одреда на Дрини. Прећутани јунаци који су три дана сами задржавали царске корпусе и купили време за увођење главнине српске војске у борбу.” Зашто сви уџбеници историје почетак Церске битке и Јадарске операције хронолошки везују искључиво за ноћ између 15. и 16. августа? Одговор је једноставан: тако је било најлакше оправдати чињеницу да је српска Врховна команда била стратешки изненађена правцем аустроугарског напада. Док су генералштабне карте чекале главни удар са севера (из правца Саве и Дунава), комплетан терет инвазије од 12. августа пао је на леђа малобројних, слабо наоружаних и потпуно изолованих истурених одреда дуж Дрине и Саве. Да бисмо разумели како су ови малобројни људи успели да зауставе моћне царске корпусе, морамо разумети основну војну лекцију: разлику између маршевске колоне и развијеног стрељачког борбеног поретка , посматрану кроз сурову ге...

Сведочанство ратног хаоса и немоћи: Међународна комисија на челу са др Арчибалдом Рајсом (у средини) током ексхумације масовне гробнице убијених мачванских цивила на железничкој станици у Лешници, крајем августа 1914. године. Сурови споменик одмазде фрустриране 21. ландвер дивизије након њеног војничког расула у равници. Када се у нашој јавности говори о првој савезничке победи у Великом рату, текстови често пате од романтизованих митова и уопштавања. Ствара се илузија да је победоносна српска војска одмах контролисала цео простор. Међутим, сурова историјска истина о масовном стрељању цивила из Мачванског Прњавора на железничкој станици у Лешници крије се у војно-тактичкој геометрији ратишта. Мачва и Подриње су били притиснути у паклени обруч између чак три непријатељске армије, а народ је страдао у страшном вакууму небрањеног међупростора, десетинама километара удаљен од главнине српских трупа. Да бисмо разумели како је дошло до овог незамисливог злочина, морамо расклопити хронологију...