Постови

Анатомија једне одбране: Како су српски пукови укопали Мачву у паклу Парашнице (септембар 1914)

  Када се у војно-историјским круговима помене Битка на Дрини у јесен 1914. године, често се говори о стратешким покретима армија. Међутим, стварна драма и кључ опстанка српске војске леже у хируршки прецизној тактици на микро-нивоу. Највећи и најдужи окршаји ове епопеје одиграли су се на сектору Црна Бара – Парашница . Ова крвава борба, која је трајала непрекидно 41 дан (од 3. септембра до 14. октобра 1914. године) , у историји је остала упамћена и као Борба код Раче Ђумрука. Њену окосницу чинио је легендарни 16. пешадијски пук „Цар Никола II“ , који је деловао у тесном садејству са 3. и 14. пешадијским пуком Моравске дивизије I позива, док је десни бок и заштиту Саве осигуравао жилави Парашнички одред . Рано упозорење из села Клење Аустроугарска 5. armija, под командом Либоријуса фон Франка, имала је јасан и суров задатак: форсирати Дрину, овладати Мачвом, а затим у синергији са 6. армијом из Босне и снагама из Срема потпуно опколити и уништити главне српске снаге у западној Срби...

Неиспричана прича о Парашничком одреду: Заборављени бедем на Бановом Броду

Слика
  Када данас говоримо о Великој бици на Дрини у септембру 1914. године, већина помисли на крваве борбе на Гучеву, Мачковом камену или огорчен отпор Моравске дивизије код Црне Баре и Раче. Међутим, историјски извори и војни дневници крију причу о једној специфичној, готово заборављеној формацији која је држала кључ одбране северне Мачве – Парашничком одреду . Док је тадашња ратна штампа, попут београдске „Политике“, тријумфално извештавала о томе како је „непријатељ потпуно уништен“, стварност на терену била је далеко суровија. Српска војска се суочавала са једном од највећих тактичких криза Првог светског рата – потпуним недостатком артиљеријске муниције . Трећепозивци у раљама модерног рата Парашнички одред није био елитна јединица првог позива. Била је то привременa тактичка формација састављена углавном од обвезника Трећег позива – домаћина, сељака и занатлија старости између 38 и 45 година из Мачванског и Посаво-тамнавског среза. Њихов задатак био је наизглед једноставан, а у ...

ДВА СВЕТА, ИСТА БЕДА: Како систем уништава београдске квадрате и српску дедовину

  На папиру, Србија је земља богаташа. У Београду просечан стан вреди преко 100.000 евра. На српском селу, просечно домаћинство располаже са око 65.000 евра у земљи, кући и механизацији. Али ова милионска статистика је најобичнија димна завеса. Вештачки прецењени динар и систем који штити шпекуланте успели су да ураде нешто математички незамисливо: претворили су и београдског власника квадрата и српског сељака у социјалне случајеве који не могу да сачувају ни сопствену главницу. Када укрстимо ова два паралелна света, добијамо необорив доказ о потпуном слому економске супстанце нашег друштва. 🏢 1. БЕОГРАДСКИ „МИЛИОНЕР” НА ПАПИРУ: Талац сопствених зидова Замислите породицу у Београду која живи у наслеђеном стану вредном 100.000 евра. Њихова реална месечна примања износе 600 евра – колико износи минималац у земљи. Да би ова некретнина очувала своју реалну тржишну и капиталну вредност, законски и економски је потребно одвајати 2,5% вредности објекта годишње у фонд за амортизацију и об...