Иво М. Андрић

  На папиру, Србија је земља богаташа. У Београду просечан стан вреди преко 100.000 евра. На српском селу, просечно домаћинство располаже са око 65.000 евра у земљи, кући и механизацији. Али ова милионска статистика је најобичнија димна завеса. Вештачки прецењени динар и систем који штити шпекуланте успели су да ураде нешто математички незамисливо: претворили су и београдског власника квадрата и српског сељака у социјалне случајеве који не могу да сачувају ни сопствену главницу. Када укрстимо ова два паралелна света, добијамо необорив доказ о потпуном слому економске супстанце нашег друштва. 🏢 1. БЕОГРАДСКИ „МИЛИОНЕР” НА ПАПИРУ: Талац сопствених зидова Замислите породицу у Београду која живи у наслеђеном стану вредном 100.000 евра. Њихова реална месечна примања износе 600 евра – колико износи минималац у земљи. Да би ова некретнина очувала своју реалну тржишну и капиталну вредност, законски и економски је потребно одвајати 2,5% вредности објекта годишње у фонд за амортизацију и об...

  Већ дужи низ година, монетарна политика у Србији почива на једном неупитном постулату: курс динара према евру мора бити фиксиран и „армиран”. У јавном наративу, ова стабилност се слави као врхунски економски успех, бедем против инфлације и доказ општег напретка. Међутим, иза те углачане фасаде стабилног курса крије се много суровија економска стварност. Дугогодишње вештачко одржавање прецењеног курса динара претворило се у тихи, али немилосрдни механизам који систематски обезвређује српску цену рада и девастира домаћи капитал, претварајући већину грађана у економске таоце сопствене земље. 1. Феномен „прецењеног динара” и девизна илузија Да би се разумела ова деструктивна динамика, потребно је оголити математику која стоји иза курса. Прецењен динар значи да домаћа валута на папиру вреди знатно више него што је њена реална куповна моћ унутар земље. Када у Србији имате кумулативну инфлацију која је годинама драматично виша него у еврозони (цене хране, услуга, енергената и грађевинск...

Када се у деветнаестом веку посматрала карта Европе, Кнежевина (а касније Краљевина) Србија деловала је као мала, сиромашна и тек ослобођена балканска земља. Међутим, иза те површинске слике крила се сурова економска стварност која је престравио моћне империје. На својој плодној земљи, заштићен институцијом „Окућја“ , стајао је српски домаћин — човек који је био суштински слободнији, богатији и жилавији од милиона поданика који су стењали под аустроугарским грофовима и турским беговима. Главни извор те натприродне снаге српског домаћина лежао је у чињеници да у Србији, након Хатишерифа из 1830. године и протеривања спахија, није створена крупна феудална елита. Земља је припала онима који је раде. Док је у Војводини, Хрватској или Босни сељак био обичан кмет, беземљаш и закупац осуђен на милост и немилост страних велепоседника, у Србији је обичан народ држао већи део реалног капитала у својим рукама. Супериорност над туским беговима: Слом агалука Турски бегови и аге су вековима живели н...