Иво М. Андрић

  Већ дужи низ година, монетарна политика у Србији почива на једном неупитном постулату: курс динара према евру мора бити фиксиран и „армиран”. У јавном наративу, ова стабилност се слави као врхунски економски успех, бедем против инфлације и доказ општег напретка. Међутим, иза те углачане фасаде стабилног курса крије се много суровија економска стварност. Дугогодишње вештачко одржавање прецењеног курса динара претворило се у тихи, али немилосрдни механизам који систематски обезвређује српску цену рада и девастира домаћи капитал, претварајући већину грађана у економске таоце сопствене земље. 1. Феномен „прецењеног динара” и девизна илузија Да би се разумела ова деструктивна динамика, потребно је оголити математику која стоји иза курса. Прецењен динар значи да домаћа валута на папиру вреди знатно више него што је њена реална куповна моћ унутар земље. Када у Србији имате кумулативну инфлацију која је годинама драматично виша него у еврозони (цене хране, услуга, енергената и грађевинск...

Када се у деветнаестом веку посматрала карта Европе, Кнежевина (а касније Краљевина) Србија деловала је као мала, сиромашна и тек ослобођена балканска земља. Међутим, иза те површинске слике крила се сурова економска стварност која је престравио моћне империје. На својој плодној земљи, заштићен институцијом „Окућја“ , стајао је српски домаћин — човек који је био суштински слободнији, богатији и жилавији од милиона поданика који су стењали под аустроугарским грофовима и турским беговима. Главни извор те натприродне снаге српског домаћина лежао је у чињеници да у Србији, након Хатишерифа из 1830. године и протеривања спахија, није створена крупна феудална елита. Земља је припала онима који је раде. Док је у Војводини, Хрватској или Босни сељак био обичан кмет, беземљаш и закупац осуђен на милост и немилост страних велепоседника, у Србији је обичан народ држао већи део реалног капитала у својим рукама. Супериорност над туским беговима: Слом агалука Турски бегови и аге су вековима живели н...

Историја Србије деветнаестог и почетка двадесетог века није прича о романтичном уједињењу и слози, већ хроника перфидне и непрекидне економске борбе између српског домаћина и отуђене државне бирократије. Суштина Србије, њена реална војна и финансијска снага, изворно је лежала у српском сељаку. Добијањем аутономије 1830. године, он је постао јединствена појава у Европи — слободан човек на сопственој земљи, који из реалног прихода свог домаћинства плаћа и издржава своју државу. Основа те независности почивала је на светом принципу: „Што покрчиш, твоја је земља.“ Да би се овај јединствени народни капитал заштитио од зеленаша и страних предатора, држава је још 1836. године под кнезом Милошем Обреновићем утемељила установу „Окућја“ — законски бедем који је гарантовао да се домаћину због дугова никада не могу одузети кућа, двориште, пољопривредни алат и минимум земље потребне за преживљавање породице. Први удар на Окуће: Аустријски модел Српског грађанског законика (1844) Међутим, оно што н...