Иво М. Андрић

Постоји једна ратна рана која ни након више од сто година није зацелила у српској историји. То није рана од шрапнела, нити изгубљена битка – то је сурова, тиха чињеница да се преко 600 бораца Моравске дивизије I позива и данас службено воде као нестали у крвавим јесењим данима 1914. године. Иза сувих војних спискова и архивских белешки крије се пакао људи који су дали све за отаџбину, а заузврат нису добили чак ни крст са својим именом. Њихова тела су остала заробљена између ратних ровова, у тишини необележених гробова расутих по њивама, шљивицима и јаругама од Лиманске аде па све до падина Поцерине. Како се у рату губи име? Да бисмо разумели зашто се стотине бораца, међу којима је био велики број Топличана, Јабланичана и Нишлија, води као „нестало“, морамо погледати у хаос одбрамбених борби током септембра и октобра 1914. године. Губитак идентитета погинулих ратника одвијао се кроз три сурова сценарија: Пакао „Ничије земље“: Током борби на сектору Црна Бара – Парашница и касније на ...

  Када данас пролазите Мачвом и Поцерином, крај мирних поља кукуруза и сеоских утрина, тешко је замислити да газите по земљи која је у јесен 1914. године била натопљена крвљу хиљада српских војника. Док су нека бојишта Првог светског рата, попут Цера или Колубаре, овековечена монументалним државним спомен-костурницама, сектори на којима се одлучивала судбина одбране Србије – попут Лиманске аде, Липолиста, Цуљковића и Добрића – деценијама су били потпуно препуштени забораву. Држава на овим поприштима није подигла институционална обележја, па су ове велике битке остале дубоко закопане у прашњавим ратним дневницима. Све док ствари у своје руке нису узели појединци — они у чијим венама тече крв ових јунака. Крвава зора на Дрини: Главни удар на Парашницу и одбрана Лиманске аде (8. септембар 1914) Све оно што је званична штампа почетком септембра прећуткивала да не би урушила морал позадине, експлодирало је у зору 8. септембра 1914. године . Под заштитом густе магле и ураганске ватре ха...

  Када се у војно-историјским круговима помене Битка на Дрини у јесен 1914. године, често се говори о стратешким покретима армија. Међутим, стварна драма и кључ опстанка српске војске леже у хируршки прецизној тактици на микро-нивоу. Највећи и најдужи окршаји ове епопеје одиграли су се на сектору Црна Бара – Парашница . Ова крвава борба, која је трајала непрекидно 41 дан (од 3. септембра до 14. октобра 1914. године) , у историји је остала упамћена и као Борба код Раче Ђумрука. Њену окосницу чинио је легендарни 16. пешадијски пук „Цар Никола II“ , који је деловао у тесном садејству са 3. и 14. пешадијским пуком Моравске дивизије I позива, док је десни бок и заштиту Саве осигуравао жилави Парашнички одред . Рано упозорење из села Клење Аустроугарска 5. armija, под командом Либоријуса фон Франка, имала је јасан и суров задатак: форсирати Дрину, овладати Мачвом, а затим у синергији са 6. армијом из Босне и снагама из Срема потпуно опколити и уништити главне српске снаге у западној Срби...