Иво М. Андрић

Пише југословенски професор, научник Радивоје Радић, биографију Милоша С. Милојевића у свом делу "Срби пре Адама и после њега". Ја могу да пишем како ми је воља, али професор, научник не сме себи дозволити лупетање већ навођење проверених чињеница. Наводи југословенски  професор, научник Радивоје Радић о образовању Милоша С. Милојевића: "После две године на београдском лицеју, где је учио право, отишао је у Москву и три године стицао звање на историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета." Да је југословенски професор, научник Радивоје Радић прочитао Поговор, "Наши манастири и калуђерство" од Милоша С. Милојевића, схватио би да је написао глупости: "Ако дакле има какав други Милош Стефанов Милојевић свршени наш, у бив. Лицеју у Београду, бив. студент Императорско Московског универзитета у Москви, дејствителни члан "Љубитеља јестаствознања" у Москви, у одсецима му: археолошком, антрополошком и етнографском..."  О служби Милоша С. Ми

Велики допринос у одбрани и стварању Републике Српске дале су наше хероине, српске мајке. Мало је обележја, скоро никаквих у Републици Српској, посвећено српским мајкама.  Када сам дошао у Братунац, дочекали су ме Бата-Веља и Пеца. Упознали су ме са ситуациом на терену, а потом смо отишли код Дероњића. Дероњић ме је упознао са проблемима које има у одбрани српског народа. Рекао сам му да морам да видим стање на терену, како бих му предложио решења за што успешнију одбрану народа. По завршетку разговора са Дероњићем, кажем Пеци да бих желео да одемо у Сасе, како бих посетио моју тетку Виду.  У Сасе само стигли када је већ падао мрак. Испред куће затекнем тетка Душана, питам га за здравље и где ми је тетка. Он ми одговори да су сви добро, а да је тетка у кући. Уђем у кућу, позовем тетку, она ме одмах препозна и позва у собу. Затекнем тетку да лежи, поред кревета аутоматска пушка. Кажем јој да се наоружала и кроз шалу питам има ли довољно муниције. Она мени да не бринем за њу, муниције им

Пише југословен Стојан Новаковић са својим шураком Миланом Кујунџићем  у Гласнику СУД, књига 38, 1873. године, Реферат о збирци "Седам стотина и четрдесет разних обредних песама са 2450 речи из Праве (Старе) Србије Милоша С. Миојевића", пет година од како је кнежевина Србија увела грађанско писмо Вука Караџића као званично писмо, на страници 332:  "Саставивши један цео појам о српском језику Вук Караџић је нашао у том језику три главна дијалекта ; јужни, источни и западни. Г. Милојевић, који нигде не војује против Вука, увек ради као да њега није било, пролази мимо њега, као да он није звезда праве величине, него некакав астероид у мрачној пучини. Тако он не спомињући ништа Вука, дели српски језик на пет дијалеката :  1. Ѣ = е; 2. Ѣ = и; 3. Ѣ = ије; 4. Ѣ = је; 5. Ѣ = ја . Први он зове: Дунавско Искарско Струмнички; други Санско-унско-јадавским, трећи: Босанско-Миљашким; четврти: Бојанско-лимско-цетињски; пети: Држиловско-костурски." 1818. године објављује Вук Караџ

Пишу "Апелаши" следбеници католичког попа југословена Јоце Штросмајера и Стојана Новаковића познатији као Снајка од Јове Ваљевца, 25.11.2019. године: " Група од више од 140 стручњака у областима друштвено-хуманистичких наука у Србији апеловала је на јавност и надлежне да одбаце као неприхватљиво и штетно деловање  Удружења „Милош С. Милојевић“  због псеудоисторијских, ксенофобних и антисемитских ставова које пропагира. У апелу “против новог таласа псеудоисторије и митоманског тзв.  новоромантизма ”, историчари, историчари уметности, археолози, антрополози, филолози и теолози позвали су целокупну јавност, као и стручне и академске кругове, установе културе и просвете (архиви, библиотеке, музеји, галерије, културни центри, школе, факултете), централне, покрајинске и локалне власти, а пре свега Министарство културе и информисања, које је само током 2019. године чак у два наврата финансијски подржало објављивање дела  Милоша С. Милојевића  , те старешинства српских правосл

За време Берлинског конгреса Срби из окупираних српских земаља слали су писма кнезу Милану Обреновићу да су они "прави стари Срби и као Срби желе да буду са осталом браћом Србима". Писање и слање писама Срба из окупираних српских земаља организовали су Милош С. Милојевић, Тодор Станковић са својим сарадницима. Једно од писама Срба из софијског санџака кнезу Милану Обреновићу: " Ми смо прави стари Срби и као Срби желимо да будемо с нашом браћом Србима .  Комитет Бугарски хоће да нас силом побугари. Молимо Тебе Господару. Молимо и Руског цара Александра, гледајте да ми као прави Срби не останемо пред силом Бугари, но да будемо твоји па да се придружимо нашој браћи Србима, наша стара граница српска граница, Бакрно Гувни, које ми зовемо Побијен Камик, не само ми но цели Санџак софијски је овејани Србин и сви су готови да ово исто кажу, а ако и који буду упитани само не смеду, јер чорбаџије и комитетлије , ако се дозна одмах батинају и хапсе.  Ми сад патимо горе од њих него ш

  22. септембра 1991. године са јуначким 1. батаљоном шабачке бригаде ушли смо на територију Социјалистичке Републике Хрватске. У Бања Луци смо добили задатак да ћемо бити распоређени на територији Баније са задатком деблокирање касарни у Хрватској. По доласку на Банију у рејону села Доње и Горње Бачуге добили смо борбену заповест да мој батаљон има задатак деблокаду касарне у Загребу.  По заповести биле су ми придодате друге јединице између којим и јединица ТО Глина. Позвао сам командира ТО Глина како би се упознао са структуром и јачином и одредио њихову употребу. ТО Глина чинили су искључиво Југословени (Срби) из Баније. Већ после првог сусрета са командиром ТО Глина закључио сам да од њих нема никакве помоћи и на њих не могу рачунати у борбеним дејствима. Из моје борбене заповести основним јединицама избацио сам их, тако да нису учествовали у борбеним дејствима у деблокади касарни.  По доласку у рејон распореда батаљона организовано је по основним јединицама припрема за борбена деј