Иво М. Андрић

Да бисмо данас имали исправан, објективан и несензационалистички приступ изворима које су понудили Милош С. Милојевић и Олга Луковић Пјановић, српска наука и јавност морају да превазиђу ровове „естрадног рата”. Објективан приступ захтева раздвајање политичке острашћености од сувих научних чињеница кроз неколико кључних корака: 1. Строго раздвајање појмова „народ” (етнос) и „нација” (политички конструкт) Правило: Извори се морају читати искључиво у контексту времена у којем су настали. Примена: Када антички или средњовековни писац (попут Халкокондила) спомене „народ Срба”, научни приступ мора да дефинише да се то односи на хетерогену етничку или језичку заједницу тог доба (род/племе), а никако на савремену нацију са границама, уставом, школским системом и пасошем. Свако учитавање модерне нације у далеку прошлост мора бити одбачено као анахрона манипулација. 2. Извори као „научна хипотеза”, а не као „догматска тврдња” Правило: Сваки извор који су Милојевић или Пјановић пронашли у стра...

  Данас, када се брзина цени више од трајања, а бука мења за снагу, српска столска песма из Шумадије стоји као тихо, али моћно подсећање на то ко смо и какви треба да будемо. Она није обична забава; она је вековни ритуал, духовни испит и школа у којој се, генерацијама, учило како се бива Србином. Окупљање око стола – повратка кућном огњишту У шумадијској традицији, славски или свадбени сто није место за површно опуштање. Он се третира са истим поштовањем као црквени олтар или породично огњиште. Када се људи окупе око њега, они се не окрећу спољашњем свету – они се окрећу једни ка другима, лицем у лице. То збијање редова за столом симболизује саборност и заједништво без којих српски народ не би преживео историјска искушења. Кућа која има певаче који умеју да "поведу" столску песму под поносним кровом чува живи пламен предака. Без скакања, без буке: Лекција из достојанства Да бисмо разумели поруку столске песме, морамо погледати извођаче. Ту нема подизања руку, нема кафанског с...

  Митрополит Србије Михаило духовни вођа митрополитске струје у Србији Пратећи јавне коментаре, трибине и предавања актуелних историчара — које с правом дефинишемо као „швапске Србе” — долази се до запањујућег сазнања: они Борбу за Стару Србију и Македонију (1903–1912) у потпуности посматрају искључиво кроз призму грађанске — конзуларне струје . Намерно се прећуткује и крије постојање митрополитске — народне струје , јер управо тај сукоб разоткрива како је салонска, бирократска елита под страним шапама вековима гушила и кочила аутентичну слободарску снагу сопственог народа на терену. 1. Корен раскола: Напредњачки удар 1881. године Овај сукоб није почео уочи Балканских ратова; његов крвави почетак везан је за 1881. годину и долазак на власт Српске напредне странке . Напредњаци-грађанисти, вођени идеологијом Стојана Новаковића (тадашњег министра просвете и црквених дела) и под директним упливом Беча након Тајне конвенције краља Милана са Аустроугарском, покренули су први бруталан др...