ЈУГОСЛОВЕН И СРБИН НИСУ ИСТО: ЗАШТО ДАНАС НЕМА КО ДА ВАС БРАНИ?

 Многи читаоци су остали затечени и збуњени чињеницама о војно-политичком пучу из августа 1993. године, саботажи Перућца и суровом рушењу Бата Вељине пекаре 2001. године [INDEX]. Та збуњеност је плод деценијског инжењеринга који је намерно брисао разлику између Краљевине Србије и ове данашње Републике Србије. Људи мисле да је држава увек иста, а да се само заставе и владари мењају.

Данас износимо крунску истину која руши ту илузију. Морамо отворено погледати у оштар идеолошки, правни и доктринарни раскол између два појма која немају ништа заједничко: Југословена и Србина.

1. Доктринарни раскол: Домаћин против државног паразита

• Србин (у историјском и војном смислу): Баштини концепт српског домаћина, неуцењивог на својој дедовину. То је доктрина одбране кућног огњишта, заснована на уређеним позивима (Први, Други, Трећи и Парашнички одред 1914), где искусни капетани држе кључеве заветних магацина оружја по манастирима и отварају их искључиво по наређењу легитимног шефа државе. То је систем који цени људски живот, војнички занат и породичну етику донету из куће.
• Југословен (у бирократском и каријеристичком смислу): То није нација, то је дијагноза државног паразитизма. То је производ ЈНА и партијског апарата, састављен од људи без корена и завичаја у Србији. Њима је југословенска кулиса служила као штит за одбрану личних привилегија, фрижидера, кућне технике и савезних станова. Југословенски официрски кадар (попут Момчила Перишића и њему потчињеног Ратка Младића, који је економски и кадровски био потпуно везан за Перишићев потпис у Београду) није одговарао институцијама Србије, већ савезном 30. кадровском центру [INDEX]. Преко те пијаце војничке савести, они су уцењивали официре социјалне случајеве савезним становима, тргујући српском крвљу и ресурсима ради опстанка на државној јасли [INDEX].

2. Од 1944. до данас: Отуђени сукоби Југословена

Збуњеност читалаца престаје оног тренутка када схвате сурову историјску чињеницу: Сви велики догађаји, ломови, револуције и сукоби од 1944. године па све до данас су унутрашњи обрачуни у оквиру те отуђене југословенске касте, а не Срба.

Када је „комуњарска струја” 1945. године преузела власт, они су избрисали изворни државни легитимитет и потпуно прихватили нацистичке, окупационе границе Београдског пашалука из 1941. године као званичне границе Федералне Србије, уграђујући у њих две покрајинске мине (Војводину и КиМ) [INDEX]. Од тада, та бирократска структура функционише као држава у држави, вођена старим безбедносним апаратом.

Све што је јавност касније гледала — унутрашњи партијски расколи, Студентски протести 1996/97, срамни пуч из августа 1993. када је декретом збрисано 42 генерала српске војне струке (попут Симовића и Биорчевића), па чак и догађаји од 5. октобра — били су само сурови сукоби између различитих крила једне те исте југословенске касте око прерасподеле фотеља и шверцерских милиона [INDEX].

Иста ствар се десила и 2001. године на Новом Београду, када је срушена пекара коју су својим рукама подигли демобилисани борци окупљени око Бата Ћосе и Бата Веље. Званична политичка власт тада није желела то рушење, али је акцију извела отуђена комуњарска линија вођена старим ДБ структурама. Локални новобеоградски СУБНОР, предвођен бившим словеначким Белогардејцем који је пред крај рата променио дрес и уселио се у савезни стан, наредио је рушење српског заната. Пошто су београдски радници из јавних предузећа имали образа и одбили да руше пекару борцима, ова отуђена клика је за шаку динара ангажовала несрећне српске избеглице — људе које је Младићева и Перишићева југословенска доктрина већ претворила у социјалне случајеве без огњишта. Сукобили су Србе са Србима да би заштитили свој бирократски систем.

Управо у том тренутку лома, отац Бата Веље — чича Милоје, стари првоборац НОР-а и бивши командант касарне у Ћуприји који је баштинио морал изворног војног заната — загрлио је борца испред срушених зидова и изговорио антологијску поруку: „Нису вредни ни једни зидови, једног људског живота.” Сачувао им је разум пред издајом те отуђене југословенске клике.

3. Независност из 2006. године: Наслеђени кавез

Када је Србија коначно 2006. године формално вратила своју независност, она је то урадила искључиво као комуњарска, бирократска наследница Социјалистичке Републике Србије [INDEX]. Изворни, домаћински државни поредак никада није обновљен.

Те бирократске и безбедносне структуре су у потпуности наслеђене и трају непрекинуто све до данашњих дана. Данашњи изборни циркуси, оставке Влада и политичке кулисе су пресликана матрица из 1993. године. Отуђена каста је само заменила петокраке западним оделима, али је задржала исти ментални склоп Југословена. Они и данас виталне ресурсе и територију државе третирају као свој економски плен и улог у тајним пословним диловима.

Војска је потпуно деградирана у дезоријентисано „ловачко удружење” [INDEX]. Уништењем Симовићевог концепта Територијалне одбране, масовне резерве и трећег позива, држава је лишена одбрамбене памети [INDEX]. Данашњи офанзивни маркетинг за сликање прескупих „специјалних јединица” пред камерама служи само за телевизијске екране — овај систем нема тактичку дубину да војнички одбрани ни једну једину тачку Србије [INDEX].

Крвави биланс наслеђеног кавеза

Када државом и војском управљају бирократски Југословени који за српство чуте док не изборе стан у Београду, рачун пре или касније стиже на наплату у људским животима. Иста она неписменост и немар који су у јануару 1993. године саботирали одбрану Хидроелектране Перућац и Бајине Баште, сулудо трошећи падобранце уместо моторизоване пешадије, свој крвави биланс показао је деценијама касније [INDEX]:

• Године 2014. током поплава, када је нестручни партијски кадар, спасавајући сопствене фотеље, слао нашу децу на насипе Мачве и Обреновца без заштитних прслука за спасавање [INDEX].
• На крају, та иста сеча струке и инжењерског знања срушила је бетонску надстрешницу на перону у Новом Саду [INDEX].

Збуњеност престаје када се суочите са истином. Краљевина Србија је била отаџбина домаћина која је ценила занат и чувала главу свог војника. Ова Република Србија је заробљени бирократски кавез наслеђен из 1945. године, полигон на коме се Југословени деценијама обрачунавају за проценте и станове, док Србија плаћа цену у крви [INDEX]. Све док не научимо ову разлику и из система не избацимо тај југословенски бирократски код, бићемо лак плен естрадних кулиса које нам пред сваке изборе краду будућност.