Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?
Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.”
Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића.
Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића:
Оригинални цитат:
„За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила вечна и свемогућа сила.”
1. Ко су „богови” српске кабинетске науке?
Погледајте коме се то наша званична наука вековима клања као непогрешивим божанствима:
- Порфирогенит — византијски цар који пише три века након наводних догађаја са јасним војно-политичким циљем да Србе прикаже као царске поданике.
- Тунман и Енгел — немачки историчари из 18. века, директни претече Бечке школе, који су скројили теорију о „дивљим Словенима без историје” како би оправдали германску експанзију на Исток.
- Нешрија (Нешредија) — османски хроничар из времена када су Турци ватром и мачем затирали српско биће.
Српска елита, коју Милојевић назива „западним питомцима”, претворила је ове изворе у свој закон. Ако непријатељ или окупатор напише лаж о Србима — наши академици је брже-боље препишу у књиге. А ако живи српски народ на Српском Тропољу сведочи другачије, ако чува своје песме, језик и прастара предања — тадашњи и данашњи „стручњаци” само одмахну руком и кажу: „То је ненаучно.”
2. Смернице из „Одломака": Траса кроз дивљину
Зашто су Милојевићеви Одломци непроцењиви за нас данас? Они нису уклесана догма, већ визионарске смернице за будући рад. Сам Милојевић је био потпуно свестан да ради у тешким неприликама и да је први који је уопште закопао мотику на овом пољу:
Оригинални цитат:
„Нека нам се не замери за недостатке, непотпуности... Ствар наша неће ни издалека тачно и јасно бити објасњена и протумачена; али ће јој се барем бољији правац дати и пут промерити, по ком промеру, ваља градити најсавршенију жељезницу.”
Милојевић нам поручује: Ја нисам изградио коначну пругу. Ја сам у потпуној научној дивљини и мраку промерио трасу и ударио кочиће. Оставио сам вам правац, а на вама је да наоружани новим знањима ту изградите најсавршенију железницу!
3. Проширивање теме: Тајна српског имена
Да бисмо проширили ову Милојевићеву смерницу, морамо се у даљем раду фокусирати на главно питање које Милојевић поставља: Од куда Срба? Шта значи та реч у општем људском раду?
Док Порфирогенит покушава да српско идентитетско име понизи изводећи га из латинске речи за робове (серви), Милојевић оставља генијалан путоказ. Он набраја све древне варијације српског имена записане у старим списима широм света, показујући колико је оно дубоко укорењено:
- Срб, Србин, Серб, Сербин
- Сирб, Сирбин, Сјарб, Сјарбин
- Сорб, Сорбин, Сораб, Сорабин
- Серс, Сереб, Себр, Сурб, Сарбин...
Оволико богатство и распрострањеност варијација српског имена у најстаријим светским хроникама доказује да су Срби миленијумски, аутохтони народ Евроазије, а не безлично племе које је византијски цар Ираклије населио у 7. веку да му чува границу. Срби имају старију тапију на ову земљу и од Византије и од Немачке.
Порука за крај
Милојевићев завет је јасан: престаните да пузите пред Порфирогенитом, Тунманом и Енгелом. Они су писали са злом намером да нам смање простор и скрате памћење. Узмите Милојевићев „бољи правац”, користите његове теренске кочиће и наставите да ширите његове смернице. Време је да српска историјска железница коначно крене својим, а не бечким колосеком.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар