ОГЛЕДАЛО ВЕКА: Зашто је Милојевићева дијагноза „сврачијег мозга“ кључ за разумевање данашњих студената и власти?

 Када читате странице књиге „Црте ратних слика“ Милоша С. Милојевића, веома брзо схватите једну застрашујућу чињеницу: српска историја се не понавља као фарса, већ као суров, непрекидан сукоб који траје вековима. То је сукоб између живог народног и студентског покрета на терену и отуђене, бирократске власти у салонима.

Све оно што је народни трибун записао 1887. године, данас изгледа као да је написано јуче, за ову нашу тренутну стварност.
Данашњи „намештај на вересију“ у урушеној уџурици
Погледајте модерну Србију кроз Милојевићеву генијалну метафору о кући и намештају. Он је писао: „Ја хоћу прво своју сопствену, јаку, огромну, темељну кућу, па тек онда да у њу намештам намештај, постељу и посуђе, а не прво на вересију купљеног, у кућу на коју данак (кирију) плаћам... док нам је сопствена само уџурица и колебица.”
Шта ради данашња бирократска власт? Идентично као и тадашња Гарашанинова каста. Наша модерна власт се бави „намештајем на вересију” – увозом страних агенди, слепим преписивањем европских прописа, дигитализацијом и параграфима које нам кроје страни конзули и амбасадори. Све се ради „на вересију” ради лажног комфора и политичких поена.
А каква нам је суштинска кућа на терену? Она је, баш како Милојевић каже, колебица коју свака економска или геополитичка олуја може да претури. Док се власт хвали увозним параграфима, наша суштинска кућа – биолошки опстанак, домаћа привреда, пољопривреда Српског домаћина и независно образовање – потпуно се урушава. Плаћамо кирију странцима на сопственој земљи, док нам народ одлази.
Данашњи студентски покрет насупрот „сврачијег мозга“
Када данашњи студенти и омладина изађу на улице, када подигну глас за одбрану река, земље, ваздуха или заветних граница српског народа, они заправо наступају из истог оног кодекса из којег су дејствовали питомци Милојевићевог Другог одељења Богословије. То је аутентични студентски народни покрет.
  • Студенти данас траже чврсте зидове куће: траже право на здраву земљу, достојанствен рад, очување заједнице кроз сва три закона и независност од туђих уцена.
  • Власт данас, са друге стране, пати од истог оног синдрома који је Милојевић назвао „сврачијим мозгом и непреставимом глупошћу”. Уместо да препознају ту младу народну снагу као кичму будуће јаке Србије, модерни бирократе у њима виде опасност. Они покушавају да студенте ућуткају, уоквире у своје партијске параграфе или их, економски и медијски изопштене, буквално силом гурају из земље у руке страних држава да тамо раде и граде туђе куће.
Порука народног трибуна за 21. век
Милојевић је отворено признао да је био против уставности свог доба, не зато што је мрзео ред, већ зато што је знао да полуписмено и распарчано друштво не може спасити скупштинско натезање, већ само просвета и сила. Данашња власт користи законе и параграфе као штит за сопствену неспособност на терену, док студенти осећају да је тај систем лажан.
Када данас поново читамо „Црте ратних слика”, ми схватамо да се борба није променила. Или ћемо наставити да купујемо туђи луксуз на вересију и трпимо бирократску обест која нам расипа сопствену памет, или ћемо послушати глас народног трибуна и заједно са омладином почети да зидамо јаку, темељну и сопствену кућу на сувој реалности наше земље. Време је да скинемо туђе наочаре и погледамо истину у очи – за Србе нема опстанка у колебици којом управља кабинетска кратковидост.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све