РУШЕЊЕ БАТА ВЕЉИНЕ ПЕКАРЕ: КАКО СУ ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОМЕСАРИ САХРАНИЛИ ЗАНАТ СРПСКИХ БОРАЦА

 

Док се на данашњој политичкој сцени Србије поново кувају изборни циркуси и оставке, а бирократе из својих салона кроје медијске кулисе, једна прећутана прича са новобеоградског асфалта из преломне 2001. године најбоље показује шта се деси када партијска књижица замени војнички и животни занат. Ово није прича о високој геостратегији. Ово је живи, опипљиви доказ о томе како је лажна, увозна бирократија без корена систематски сатирала и рушила све што су поштени српски борци изградили својим трудом након повратка са фронта.

Да бисмо разумели зашто је ова пекара морала бити срушена, морамо бити потпуно искрени и погледати у саму срж тадашњег безбедносног лавиринта.

Борба из блата и домаћински завет

Након демобилизације, суочени са чињеницом да је великом војно-политичком сечом 42 генерала из августа 1993. године српској војсци одузета памет, поштени борци су се нашли на маргини. Одбачени од државног система, без динара у џепу и препуштени сами себи, група прекаљених ратника окупила се око Бата Ћосе. Кренули су у грчевиту борбу за голи животни опстанак.

Први посао који су добили био је тежак физички рад — копање канала у стаклари Панчево. Из блата и сиромаштва, где је у почетку био успех што више нису морали да деле једну цигарету међу собом, својим занатом су почели да зарађују за хлеб. Организовали су омладинске кампове, радили послове обезбеђења и мукотрпно штедели сваки динар. Од тог поштено зарађеног вишка новца, пао је заједнички, домаћински договор: уложити све у отварање пекаре за Бата Вељу на Новом Београду, како би се људима обезбедио трајан посао, сигурност и хлеб у рукама.

Држава у држави: Отуђена комуњарска линија против бораца

Пре него што су урађени први зидарски радови, борци су уредно питали локалне структуре власти да ли ће имати проблема у раду. Добили су тада класично обећање: „Папиролошке дозволе не можемо да вам дамо у овом општем хаосу, али пошто сте борци, нико вам неће сметати у раду.” И заиста, званична политичка власт у том тренутку није покренула нити желела ово рушење.

Пораз за Српство лежи у томе што је на терену деловала једна опасна, паралелна структура. Из позадине се активирала отуђена „комуњарска” линија, која је унутар новог система функционисала као држава у држави. Овај отуђени центар моћи био је директно вођен и контролисан од стране старих безбедносних структура — истих оних који су 1993. године извели војни пуч и очистили Генералштаб од поштених српских домаћина како би контролисали шверцерске токове у Славонији. Оне су искористиле локални новобеоградски СУБНОР као свој партијски параван да покрену хајку под сулудом, лажном етикетом да „не желе четнике у сред Новог Београда”.

Предводник те акције био је пензионисани пуковник, по националности Словенац. Ратну каријеру је почео као припадник словеначких домобрана — Белогардејаца — оданих савезника нацистичке Немачке која је окупационе границе Београдског пашалука и скројила 1941. године! Тек пред сам крај рата, тај каријериста је променио дрес, прешао у партизане и деценијама уживао у извојеваним савезним београдским квадратима. И управо је такав бирократски паразит, као продужена рука старе ДБ структуре, добио моћ да 2001. године преко ноћи донесе одлуку о рушењу пекаре коју су сопственим рукама и крвљу подигли изворни српски борци и синови ове земље.

Морални јаз: Одбијање Београђана и злоупотреба избеглица

Али тада се дешава преокрет који огољава сву поквареност ове паралелне државе у држави. Када су комесари из те отуђене линије издали налог за рушење, наишли су на неочекиван војнички и људски зид — ниједно јавно предузеће у Београду није хтело да сруши пекару! Обични радници и шефови машина су имали образа; препознали су муку српских бораца и одбили су да буду батина у рукама бивших белогардејаца.

Пошто је поштена струка и београдски раднички народ одбио послушност, ова отуђена клика примењује свој најсуровији, проверени рецепт: сукобити Србе са Србима. За шаку динара, из позадине су нашли и ангажовали несрећне српске избеглице — људе који су управо због погрешне, каријеристичке ЈНА доктрине већ претрпели ломове, остали без ичега на својим огњиштима и претворени у социјалне случајеви у колективним центрима. Натерали су оне који су све изгубили да руше занат својој рођеној браћи која су за њих крварила на ратишту. То је био логичан наставак Перишићевог 30. кадровског центра — употребити немоћне људе као оруђе за заштиту савезних привилегија.

Загрљај који спасава душу: Историјска порука чича Милоја

Док је аутор ових редова био на службеном путу, стигла је вест да је пекара срушена. По хитном повратку на Нови Београд, испред порушених зидова заједничког труда, затекао је оца Бата Веље — чича Милоја. Изнад оправданог беса због срушеног заната, право војничко и људско сазревање десило се пред стиснутом вилицом тог старог човека. У тренутку када су емоције претиле да прерасту у отворене сукобе на асфалту, настала је сцена која руши цео њихов лажни комесарски наратив.

Чича Милоје није био никакав „четник” којим је белогардејски СУБНОР плашио заслепљену јавност. Он је био стари првоборац НОР-а и бивши командант касарне у Ћуприји. Био је део оног чистог, изворног војног поретка који је веровао у морал и занат, пре него што су партијски каријеристи све преточили у шмерцерске канале. Као прави српски старешина и домаћин, чича Милоје је савладао свој бол, пришао борцу, загрлио га и изговорио антологијску реченицу:

„Нису вредни ни једни зидови, једног људског живота.”

Тим благим загрљајем испред срушене пекаре, стари командант је урадио потпуно исту ствар коју је здрава српска струка радила на фронту у време емотивних искакања војника — сачувао је душу и разум својим синовима пред комплетном издајом те отуђене безбедносне клике. Он је разумео да систем заробљене државе опстаје искључиво на изазивању унутрашњих сукоба и лажних етикета.

Рачун у људским животима

Рушење Бата Вељине пекаре је микрокосмос велике кадровске сече генерала из 1993. године. И тада и 2001. године, паралелни безбедносни апарат у ком партијска књижица мења занат органски је мрзео економску самосталност и морал поштених бораца и домаћина. Зато данашњи систем, који баштини ту исту бирократску неписменост, нема тактичку дубину да заштити кућни праг Србије.

Рачун за то сечење струке деценијама уназад увек наплаћује природа или бетон, и то у људским животима. То је исто оно не обучено руководство које је у миру:

• Године 2014. током катастрофалних поплава, панично спасавајући сопствене фотеље, слало нашу децу на насипе Мачве и Обреновца без заштитних прслука за спасавање.
• На крају, та иста кадровска неписменост и партијски надзор срушили су бетонску надстрешницу на главе недужних цивила у Новом Саду.

Униформа и заставе се мењају, али отуђени безбедносни центри и социјални случајеви на власти, без корена на овој земљи, увек ће рушити поштен рад и занат српског домаћина како би заштитили своје изборене београдске квадрате. Време је да се ова артиљеријска припрема чињеница чује на јавној сцени, јер истина о срушеној пекари дефинитивно руши све њихове паралелне кулисе моћи.