КОРЕН И ПАРАЗИТ: Српски домаћин као кичма народности насупрот бескрвне бирократске класе
Српски домаћин и народни трибун дејствују потпуно супротно: они прво широко сагледају околину, процењују суву реалност терена, војно-економску моћ и вековно трајање заједнице, виде своје тачно место у том строју, па тек тада доносе закључке.
Управо из те суштинске разлике извире вечни сукоб два потпуно супротстављена света: српског домаћина и грађанско-бирократске касте – која је у својој суштини само савремени роб.
Српски домаћин: Аутентични носилац слободе и народности
Ко је српски домаћин у сувој реалности историје и терена? То није апстрактни појам из уџбеника, већ жива кичма народа. Домаћин не полази од своје тренутне угодности. Његов легитимитет и одлуке извиру из ширег сагледавања околине и три необориве чињенице:
- Економска самоодрживост: Он производи пресну погачу, држи стоку, занат и трговину на свом имању кроз три закона нашег народа. Он не зависи од државне јаслице и чиновничке плате, па зато његов увид није поткупљив. Он је суштински слободан човек на свом прагу.
- Породично огњиште: Домаћин не размишља у оквирима једног изборног циклуса или свог пролазног века, већ кроз појасеве и генерације. Он види себе као карику у ланцу који спаја његове прадедове са његовим унуцима.
- Војнички завет: Када гори кућа, он сагледава општу биолошку опасност по свој народ. Не филозофира о дипломатији на вересију, већ узима пушку и брани свој праг, јер зна да нема резервног положаја.
То је човек кога Милојевић окупља у 30 нахија Праве Србије. То је човек који је у мученичком Мачванском Прњавору из августа 1914. године својим телом платио слободу ове земље, суочен са суровошћу 21. чешке дивизије, док је Београд био далеко. Он је носилац српске народности јер његова свест није егоистична – она извире из рада, завета и реалног сагледавања стварности око себе.
Грађанско-бирократска каста: Савремени робови у амбалажи „елите“
Насупрот домаћину стоји грађанско-бирократска класа. То је салонска каста зачета још у време Гарашанинових фиока, а која у истом облику живи и данас. Иако себе проглашавају за напредну „елиту”, они су у ствари савремени робови који су потпуно отуђени и без корена.
- Робље државног апарата и страних конзула: Њихов извор моћи нису плодови рада на својој земљи, већ државни буџет, бирократске позиције и покорно угађање страним амбасадорима. Они немају слободну мисао – њихов ум је заробљен у декретима које им пишу туђи центри моћи, јер ако систем стане, они економски умиру.
- Куповина лажи на вересију: То су они који прво купују скуп увозни „намештај на вересију” и преписују туђе прописе ради личне промоције и сиротињског комфора, док им је суштинска кућа – биолошки и економски опстанак народа – обична урушена уџурица.
- Робови сопственог страха: Пошто полазе искључиво од себе, они су вечити дефетисти. Сваки народни покрет проглашавају за „наивност” јер се фанатично плаше да ће бити извучени из своје климатизоване заветрине. Када народ крваво страда због њиховог слепила, они криве саму жртву, сводећи монументална страдања попут Прњавора на прећутане „локалне догађаје”.
Суштина борбе данас
Сукоб који данас преживљавамо на улицама и у институцијама Србије није обичан политички сукоб две странке. То је вечни рат између слободног домаћина који види своје место у строју заједнице и савременог бирократског роба који види само сопствену сигурност. Данашњи студентски народни покрет заправо брани кодекс српског домаћина – они су сагледали околину, одбили да буду послушно робље увезених папира и подигли глас за одбрану земље, река, ваздуха и биолошке суштине.
Када вам коментатори из тржних центара пишу да је све постало мелтингпот, они вам заправо признају да су добровољно ставили ланце савременог потрошачког ропства. Али српски домаћин нема луксуз да лаже себе. Кућа се не продаје за чиновничку плату и салонску угодност – она се брани инсистирањем на чистој, суровој истини терена коју омладина данас поново износи на светло дана.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар