Милош С. Милојевић - Тодор Станковић

Пише Тодор Станковић у Посвети свога дела "Путне белешке по старој Србији":

"Теби најувиђајнији родољубе;

Теби највећи народни учитељу и просветитељу свога времена;

Теби, који си и живом речју и пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао;

Теби велики Србине, теби Милошу С. Милојевићу, посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим."

Милош С. Милојевић у Путопис IV у издању Удружења Милош Милојевић из Црне Баре (https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/pupopisi-dela-prave-stare-srbije-4-epohalno-otkrice/), пише:

"Па и по овом строгом мотрењу и пазењу турских власти, благод рећи својим пријатељима, и православним Србима, а нарочито потурицама, ми би могли крити се и истраживати по Призрену, још бар неколико дана, ако не и недеља, да се сами несмо бојали отворености неких наших назови пријатеља којима се и не јављасмо; те с тога морали смо се, хтели не хтели, кренути из Призрена, и пре одређеног времена и што смо могли посвршавати све, што је било неопходно, да се посвршава. У једној беговској потуричкој врло богатој и старој кући у Призрену, тада живљаше једна уграбљена прекрасна и предивна српска девојка, која живљаше у харему и коју млади, раскалашни, вечно пијани бег особито волијаше. Кад год би се здраво опио и раздрагао, отишао би мимо осталих својих була, овој Српкињи православној, и после боја, што је невесела, мажења и осталог, да би је одобрио, показивао би јој пуне ковчеге и скриње разноврсне старине српске, као икона, крстова, старих књига, новаца и т. д. и т. д. Ми смо били наредили да се, преко ове православне Српкиње по мало добавља та старина, то је и чињено; отуда су махом добављани они разноврсни стари српски сребрни, па и златни новци и т. д. Да би у овоме било већег успеха, наређено је доцније, да се Тодор II Станковић обећа, да узме ту Српкињу, и она да понесе што може више, те старине и т. д. Главно смо из дана, у дан очекивали да нам пријатељи донесу од те Српкиње, што више и разноврсније старине, да је видимо и опишемо; и то нам је најжалије било, при полазу, што не могадијасмо дочекати, видети и описати све то."

У делу "Црте ратних слика" од Милоша С. Милојевића, на страници 22 пише:

"17. јула после пете депеше одјурим у Алексинац где застанем у највећој жалости једног од мојих највећих радника којега сам шиљао, по варошима праве Србије да мало објасни сваком лозинку, који ће у своје време телеграфом добити, а то је Тодор П. Станковић из Ниша бивши чиновник турски, и уредник листа "Призрена.""

Аутор текста: Иво М. Андрић