ОНИ КОЈЕ НЕ СНИМА ТЕЛЕВИЗИЈА - портрет једног правог српског ратника: ВЕЛИША ВЛАХОВИЋ - ВЕЉА (2. део)

 Схваташ да је овај текст написан специјално за тебе.

Какве су ове силе, привиђења и провиђења. Не сањаш, седиш на столици. Узимаш часопис и халапљиво почињеш да читаш.

"Драги студенту  и српски националисто, ти који ћеш ово читати много година касније, треба да знаш да су се Срби и у овом као и у прошлим ратовима храбро борили и крварили "за крст часни и слободу златну", а да су о ужасима, страхотама и злочинима у рату у коме су учествовали накнадно сазнали од штампе и телевизије.

На све то српски ратници су ћутали. Њихово ћутање није био завет ћутања, нити је то био њихов избор, нити оно представља презриви одговор фанатика на ужасну медијску дреку и галаму позадинаца, нити, опет, у томе видимо неки дубљи метафизички смисао. Једноставно - хероизам, страдања, патња и надања српских бораца и добровољаца није имао ко да забележи. Овај рат није имао своје писце, ни своје филмске режисере.

Немој да у твојој души смутњу и сумњу изазивају филмови као што су "Дезертер" и "Кажи зашто ме остави". То је једна промашена генерација на филмском платну исповеда свој страх. То су аутобиографије кукавичлука, духовне и физичке пропасти оних који су се одвојили од свог корена и одредили се својевољно постали странци у сопственој Србији.

У овом рату српска младост је својим храброшћу приредила величанствене историјске победе из I светског рата, које су поново извојевали конкретни Срби у једном историјском конкретном времену. "Наше Идеје" дајући допринос скромној ратној биографији српске борбе у овом рату представљају једног таквог конкретног Србина - Велишу Влаховића - Вељу. 

Први утисак о Вељи (треба рећи и најважнији) је његова корпулентна физичка појава, озбиљан изглед и строго држање. Када је почео рат, који је за Србе значио избор "ризик части или безбрижна равнодушност" Веља је безусловним стављањем на располагање својој Отаџбини показао да његов опасан изглед није, као код многих других Срба, филмска поза лажних урбаних хероја, већ да је она строгоћа на његовом лицу физичка инкарнација карактера наших предака.

Ратна биографија Велише Влаховића - Веље почиње 4. августа '91., када са својом оклопном јединицом из Шапца креће у одбрану српства.

Крај те ратне зиме, и пролеће 1992. проводи на фронту у Вуковару и Источној Славонији, све до маја исте године када се положаји предају руским јединицама. Затим са "25. добровољачком" учествује у тешким борбама око Братунца, где неколико крвавих окршаја са муслиманима успева да одбране рудник Сасе.

Читавог тог лета са својом браћом добровољцима води битку на живот и смрт са сребреничким муслиманима, који покушавају да избију на обалу Дрине. Слике запаљених села, честе заседе које се постављају у непрегледним босанским шумама, герилски упади у непријатељску позадину, борба са фанатичним непријатељем у којој нема милости и у којој нема поправног, јер се најмања грешка плаћа животом - карактеристике су овог дела ратишта.

После напада муслимана на Скелане, Веља са осталим четницима креће у контраофанзиву, у коначном обрачуну и стиже на брдо изнад Сребренице. Ту их не зауставља непријатељ већ одлука Савета Безбедности, који овај мали градић и бању у источној Босни проглашава заштићеном зоном.

По оној народној "кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати" Веља стиже и на један од најтежих положаја на сарајевском ратишту, на јеврејско гробље, где герилу из босанских шума замењује уличним борбама.

Највећи подвиг, ипак остварује на Требевићу са члановима "Српског отаџбинског савеза" у јединици "Српска освета", где након бежања многих Срба, мештана, у борби прса у прса са десетоструко надмоћнијим непријатељем, успева да сачува наше положаје. Због тог (са осталим члановима "Српског отаџбинског савеза"), бива јавно похваљен од стране Генералштаба Војске Републике Српске. После Вуковара где је његова јединица проглашена за најбољу, Вељи је ово друго признање које долази са највишег места.

Велиша Влаховић је учесник и вероватно најуспешније војне операције српске војске у овом рату, када у незадрживом налету падају Трново, Бјелашница и Игман.

И за крај овог портрета ево једног детаља који најбоље оцртава душу овог ратника опасног изгледа и строгог држања Велиша Влаховића је у овом рату два пута рањаван, први пут у руку, а други пут у подколеницу.

Оба пута је рањен приликом извлачења српских рањеника.

                                                                                                    (Крај)

Извор: "Наше идеје" бр.2, стр.9, фебруар 1994.

Аутор текста: Душан Туфегџић