ПРАВНИ СУНОВРАТ БАЛКАНА: Зашто су екс-ју републике наследнице Аустроугарске, а не Југославије?

 

Када модерни аналитичари и историчари говоре о распаду Југославије деведесетих година прошлог века, они се упорно држе лажног легализма из 1945. године. Тврде да су нове државе настале на темељима револуционарног права АВНОЈ-а, па јавно ћуте пред чињеницом да су тим инжењерингом поништени вековни државотворни резултати Србије. Међутим, када се данашње стање сагледа кроз суву науку међународног јавног права и легитимитета, долази се до шокантног и необоривог закључка: данашњи поредак на Балкану представља потпуну реституцију поражене Аустроугарске монархије и брутално рушење међународних уговора на којима почива мир.

1. Ефекат Космета и Македоније: Поништење Лондонског уговора

Темељни међународни документ којим је укинута вековна отоманска власт и исцртана модерна мапа Балкана јесте Лондонски мировни уговор од 30. маја 1913. године. На основу тог уговора и Букурешког мира, Краљевини Србији је међународно признат суверенитет над целом Вардарском Македонијом, Рашком облашћу, као и Косовом и Метохијом.

Из овог правног контекста произилази први велики геополитички парадокс:

• Албанија као нуспроизвод уговора: Држава Албанија нема сопствени историјски легитимитет суверенитета; она је вештачки креирана на Лондонској конференцији под бруталним дипломатским притиском Аустроугарске и Италије, искључиво са циљем да се победничкој Србији спречи излазак на Јадранско море.
• Правна ништавност отцепљења: Када су се једностраним акцијама из 1991. и 2008. године простори Вардарске Македоније и Косова и Метохије насилно отцепили од Србије (која је једина уставна и међународно-правна наследница Краљевине Србије), они су дефакто суспендовали и поништили уставне одредбе Лондонског уговора из 1913. године.
• Последица: По основном принципу међународног права — да оно што важи за целину мора важити и за део — ако се руши територијална архитектура Лондонског уговора на простору Србије, онда се аутоматски поништава и правни легитимитет саме Албаније, која је настала из истог тог документа. Насилно отцепљене територије Космета и Македоније тиме правно престају да буду државе и постају изоловане територије изван међународног легитимитета (terra nullius).

2. Новостворене републике су настављачи Аустроугарске

Највећа лаж модерне балканске историје јесте да су Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина некакви сукцесори и наследници Југославије. Правна наука и стање са терена од 11. новембра 1918. године говоре нешто сасвим друго:

• Поражена територија без суверенитета: На дан потписивања примирја у Великом рату, простори Хрватске, Словеније и БиХ у међународном праву нису постојали као државе, већ искључиво као поражена и окупирана територија распаднуте Аустроугарске монархије. Они нису имали ни међународно признање, ни легитимитет, ни војску. Били су објекат ратне репарације и поделе.
• Спасавање под српском круном: Ове територије су извучене из статуса поражене силе и спашене од комадања (првенствено од италијанских територијалних претензија на Далмацију и Словенију) искључиво тако што су панично прихватиле круну Карађорђевића и утопиле се у победнички државни мираз који је унела Краљевина Србија. Српска војска је својим бајонетима физички запосела те просторе 11. новембра и постала њихов једини безбедносни штит.
• Реституција Црно-жуте монархије: Када су се почетком деведесетих година прошлог века Хрватска, Словенија и БиХ насилно отцепиле од Југославије, оне су свесно и једнострано поништиле све правне акте уједињења из 1918. године. Рушењем те уставне везе, оне су извршиле правну реституцију — повратак на државно-правни статус пре 1918. године.

Одрицањем од српског ослободилачког легитимитета и победничког континуитета из 1918. године, ове новостворене државе су у међународно-правном смислу суштински постале настављачи државног и географског простора поражене Аустроугарске монархије. Њихове тренутне институције, унутрашња политичка култура, па чак и рецидиви територијалних претензија (према српском Срему, Дрини или Боки) нису ништа друго до наставак старе аустроугарске империјалне политике усмерене на слабљење и распарчавање српског етничког простора.

Коначни биланс историјске неправде

Овај чисти правни преглед доказује размера колосалне трагедије: модерна међународна заједница је бившим аустроугарским територијама дозволила да као свој ратни плен задрже плодове српске победе из 1918. године — односно границе, републички статус и територију коју им је својом крвљу осигурао искључиво српски војник из Шумадије, Тимока и Мораве. Са друге стране, то исто међународно право је Србији брутално одузело њене легалне, међународно признате територије из 1913. године.

Савремени заговорници постјугословенских интеграција панично беже од овог наратива. Они знају да изношење ове истине пред јавност потпуно руши лажну легитимност њихових држава и доказује да је Србија једини историјски и правни стуб Балкана, чије су самоукидање 1918. и комунистичко распарчавање 1945. године били предуслов за тријумф аустроугарског концепта под маском модерне демократије.

Аутори: ИА/АИ