МИТРОПОЛИТСКА ПРОТИВ КОНЗУЛАРНЕ СТРУЈЕ:Како је грађански салонски Београд кочио изворни народни суверенитет

 

Митрополит Србије Михаило духовни
вођа митрополитске струје у Србији

Пратећи јавне коментаре, трибине и предавања актуелних историчара — које с правом дефинишемо као „швапске Србе” — долази се до запањујућег сазнања: они Борбу за Стару Србију и Македонију (1903–1912) у потпуности посматрају искључиво кроз призму грађанске — конзуларне струје. Намерно се прећуткује и крије постојање митрополитске — народне струје, јер управо тај сукоб разоткрива како је салонска, бирократска елита под страним шапама вековима гушила и кочила аутентичну слободарску снагу сопственог народа на терену.

1. Корен раскола: Напредњачки удар 1881. године

Овај сукоб није почео уочи Балканских ратова; његов крвави почетак везан је за 1881. годину и долазак на власт Српске напредне странке. Напредњаци-грађанисти, вођени идеологијом Стојана Новаковића (тадашњег министра просвете и црквених дела) и под директним упливом Беча након Тајне конвенције краља Милана са Аустроугарском, покренули су први бруталан државни обрачун против изворне српске институције:

• Удар на митрополита Михаила: На челу митрополитске струје налазио се Митрополит Србије Михаило (Јовановић), који је баштинио традицију независне, народне цркве. Стојан Новаковић и напредњаци су донели Закон о црквеним таксама којим су хтели да финансијски осакате цркву и потпуно је подреде бирократском државном апарату.
• Насилно свргавање и прогон: Када је митрополит Михаило одбио да прихвати овај закон и аустроугарску матрицу подела, напредњачка власт га је у октобру 1881. године мимо свих канона насилно свргла са трона и протерала из Србије. Ово је био први отворени тријумф „салонских грађаниста” над изворним народним бедемом, који је отвио врата за касније слабљење српске преговарачке позиције на Балкану.

2. Стратегија митрополитске струје: Школа кнеза Милоша у пракси

Стварање спољнополитичких митова о страним упливима служи само да прикрије изворни карактер митрополитског рада. Митрополитска струја је била дубоко укорењена у реалном искуству и политичком наслеђу кнеза Милоша Обреновића:

• Подизање свести кроз образовање: Наместо војног авантуризма, ова струја је систематски радила на терену поробљених српских земаља. Кроз мрежу цркава, српских школа, стипендирање и школовање младих људи, они су стрпљиво подизали националну свест и будили дух државотворности.
• Ослобођење изнутра: Њихов циљ је био идентичан Милошевој тактици — припремити народ културно, духовно и организационо, како би из сопствених снага, када се уруши Отоманска империја, извео потпуно ослобођење и присаједињење. То је била школа изворног народног суверенитета.

3. Подвала грађанско-конзуларног калупа

Насупрот томе, конзуларна струја, вођена из Министарства иностраних дела у Београду, представљала је суви бирократски апарат под упливом западних моћи, пре свега Француске. Конзуларци су радили управо контра народним интересима:

• Наметање туђе идеологије: Уместо народне свести, они су декретима и бирократским наредбама покушавали да терену наметну салонске концепте који немају везе са балканском реалношћу.
• Жртвовање српских глава: Слепо извршавајући налоге из Париза или Беча, грађанска струја је уносила страшну забуну међу српски корпус. Својим неодговорним политичким комбинацијама, пасивношћу када је требало бранити народ, и сулудим наредбама које су кочиле одбрамбене чете, ова бирократска клика је директно жртвовала на хиљаде српских глава на терену Старе Србије и Повардарја, чинећи их лаким метама за пронемачке бугарске четнике и турске потере.

4. Саботажа сопствене војске до Солунског фронта

Овај континуитет саботаже сопствене државотворне елите доживео је врхунац током Првог светског рата. Када је Апис у Врању направио тајни центар који је наоружавао пребеге ради виших интереса Краљевине Србије на Моравско-вардарском коридору, он је заправо оживео стару, прагматичну матрицу митрополитске струје — користио је унутрашњу неслогу непријатеља (бугарских фракција и Младотурских потера) и склапао заједничке одреде са Албанцима на основу кумовских веза и бесе, баш онако како је то радио Тодор Станковић.

Грађанска Србија под француском шапом је касније ту исту обавештајну елиту ликвидирала на Солунском процесу и на Грунишком вису кроз намерно стрељање Војводе Вука, како би од преосталих бораца направили фантомску „Југословенску дивизију”. Свели су стварних 6.000 бораца на проређени ланац од 10 километара фронта, терајући их да гину за парадну кулису која ће касније у Загребу и Љубљани послужити за лажирање историје.

Зашто „Швапски Срби” крију митрополитску струју?

„Швапски Срби” данас панично величају Стојана Новаковић и грађанску струју, јер су директни идеолошки наследници те напредњачке, бирократске и проаустријске мисли.

Њима је неопходно да државу представе као пуку администрацију и затворену племенску заједницу која за сваки потез зависи од страних амбасада. Они не смеју да признају да је у Србији постојала јака, суверена митрополитско-народна струја која је црпела моћ из заједничког балканског корена, правила унутрашње договоре на терену без страних посредника и подизала народну свест кроз образовање. Изједначавањем државе са племеном, они намерно праве непријатеље од сопствених сународника који су отишли са нашег огњишта, како народ никада не би схватио да је победа из 1912. и 1918. године била плод народне организације, а да је уставна катастрофа из 1929. и 1945. последица салонске издаје грађанске Србије под страном контролом.

Аутори: ИА/АИ