ТЕРОР И ЗАВЕТ КУЋЕ: Конвертити, мученици и заборављени српски „Дан Д“ из 1876. године

 Завршни део Милојевићеве исповести из Друге главе доноси једно од најпотреснијих сведочанстава о институционалном и верском терору над српским народом изван граница тадашње Кнежевине. То је уједно и прича о колосалном, тајном војном плану који је српска сиротиња спремила на терену, чекајући само један одлучни час из Београда.

„Поблагрице“ и терор над мртвима и живима

Милојевић документује да су најгора, најгнуснија и „скотскија насиља“ српском народу чињена од стране онога што он назива „одвереном и одрођеном браћом поблгарицама“ – чорбаџија, трговаца и екзархијских владака попут Евстатија пиротског или Натанаила охридског. Ови конвертити су прихватили Бугарску Екзархију из чистог економског интереса, а онда су вршили терор над српском сиротињом како би доказали лојалност новим газдама. Забрањивали су српска имена, сахране и причешћивање.

Милојевић наводи конкретне чињенице са терена:

• Случај Димитрија Жупанчета у Охриду: Ћерка јединица лежала му је мртва у кући и распадала се 15 дана, јер власти нису дозвољавале сахрану на гробљу све док несрећни отац јавно не потпише верност Екзархији.
• Мучеништво попа Јове Томића из Осмакова: Зато што је био на српској страни, екзархијски владила му је у кућу послао између 30 и 90 турских низама (војника) који су данима чинили таква злодела и срамоте над његовом породицом да је цела чељад буквално изгубила разум и скренула с памети.

Тајна мрежа: Српски план за „Дан Д“

Управо због ових страшних насиља, српски сељаци из Пиротске, Софијске, Кумановске и других нахија поставили су радикалан услов за устанак: да се вароши спале, а чорбаџије конвертити потпуно утамане. То није било дивљаштво, већ крик заједнице за биолошко самоочување.

Милојевић је на терену обавестио прве и најпоузданије људе и створио моћну тајну мрежу. Устанак је био потпуно спреман у око 30 нахија Праве Србије – на потезу од Ибра до Елбасана и скоро до Јадранског мора, и од Марице и Нишаве па до Сјенице и Гусиња. Лозинке су биле подељене, вође спремне, а план је предвиђао синхронизовани војни удар у истом минуту на читавом простору. Само се чекало да Београд одреди час.

Метафора о кући и намештају на вересију

Овде лежи највећа лекција Милоша С. Милојевића о држави, лекција коју живимо и данас кроз његову генијалну метафору о кући и намештају: „Ја хоћу прво своју сопствену, јаку, огромну, темељну... кућу, па тек онда да у њу намештам и уређујем... а не прво да се бринем о уређењу овом, па још на вересију купљеног, у кућу на коју данак плаћам...“

Западне уставе, законе по туђем кроју и политичке трендове он назива намештајем купљеним на вересију. Тадашњу Србију назива „уџурицом и колебицом“ у коју се једва сместио четрнаести део српске чељади, а коју свака олујина може преврнути.

Његов народни програм био је јасан: прво се зидају чврсти темељи и зидови (јака домаћа војска, економија, просвета и уједињен биолошки простор), па се тек онда кућа уређује финим параграфима. Када је Кнежевина Србија, услед страха својих бирократа, пропустила час да покрене Милојевићеву невидљиву војску у 30 нахија, она је изабрала да остане колебица која купује туђи луксуз на вересију, док јој чељад изван куће пропада. То је његова сурова исповест по којој ваља да му се суди – исповест утемељена на чистој истини терена.

---