ФРИЗИРАЊЕ ИСТИНЕ: Зашто је највећи ратник 1876. године био против рата и уставности?

У предговору свог дела „Црте ратних слика“, Милош С. Милојевић изговара речи које су за тадашњу београдску политикантску чаршију биле равна самоубиству. Човек који је подигао добровољце и лично крварио на првој линији фронта, јавно признаје: „Ја несам био за рат наш бивши с Турцима; дакле био сам противу рата.“ Више од тога, он додаје: „Ја сам био противан и... уставу нашем и нашој... уставности!“

Ова кључна признања потпуно руше мит о Милојевићу као о заслепљеном ратном хушкачу. Посматрано кроз метод сувих чињеница, његово противљење рату и уставу извире из дубоке економске, војне и државотворне логике српског домаћина.
Кабинетско фризирање ратне стварности
Зашто је Милојевић био против рата 1876. године? Зато што је као човек терена хируршки прецизно уочио да већина писаца, министара и генерала пише из извесне људске себичности. Они често „забашуре“ и преправе оно што се заиста десило како би доказивали да су били на најбољем путу, нагнани силом каснијих политичких пораза.
Док су београдски салони славили „огромне добитке“ након Берлинског конгреса, Милојевић је бројао мртве српске домаћине. Србија је у тај рат ушла војно и економски неприпремљена, под притиском лажних обећања с у стране. Милојевић је одбио да учествује у фарси лажног тријумфализма, јер истински трибун никада не лаже свој народ ради политичких поена.
Српско народно право насупрот швапским параграфима
Да ли је уставност лоша? Милојевић јасно каже да је то најправеднији начин управљања, али додаје кључно геополитичко правило: ниједна велика и силна држава није постала моћна уставношћу, него памећу својих владара. Уставност је луксуз богатих, сигурних, већ уједињених и просвећених нација.
Србија 19. века, распарчана и окружена моћним империјама, покушала је да препише западне уставне моделе пре него што је уопште ослободила и економски обезбедила свој народ. За народног трибуна, држава не почиње у конзуларним дворанама, већ око породичног огњишта и за кућном софром. Западна уставност је у неразвијеној Србији донела само две ствари:
  • Бујање бирократије и партијских сукоба: Енергија народа је потрошена у празне скупштинске расправе уместо на јачање привреде и војске.
  • Алат за стране конзуле: Систем параграфа је омогућио страним амбасадорима да везују руке српској држави да делује брзо и ефикасно на терену.
Завет неколико појасева
Насупрот модерном себичном индивидуализму где се све жели одмах, Милојевић износи суров државотворни завет: боље је и корисније да неколико појасева (генерација) претрпе јаче стеге и веће неправде, а да се будући појасеви и народност што више обезбеде у свом праву и благостању. Српски устаник је био спреман да цео живот проведе у војничким чизмама под строгом централном управом, само да би својој деци оставио слободну, сигурну и заокружену државу. Када смо ту дугорочну мудрост заменили за ситне политичке концесије, изгубили смо и безбедност и право на будућност.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све