ХРОНОЛОГИЈА ИЗДАЈЕ И ИСТИНЕ: Зашто је Милојевићев народни програм штампан пре Гарашаниновог „Начертанија“?

 Када данашњи историчари говоре о српској државотворности 19. века, они као по диктату почињу и завршавају са Гарашаниновим Начертанијем. Оно се представља као темељ свих државних планова. Међутим, ту се крије огромна, сува хронолошка обмана коју салонска интелигенција не воли да помиње. Када су у питању штампане чињенице и јавни прогласи, Милош С. Милојевић је свој програм народне самоодбране објавио ПРВИ!

Погледајте суве чињенице и године на столу:
  • Милојевићеве „Црте ратних слика”, које у прве две главе садрже свеобухватан, детаљан народни и економски програм одбране Српства, штампане су и јавно објављене 1887. године.
  • Са друге стране, Гарашаниново Начертаније (настало још 1844) чувано је као строга тајна изван домашаја сопственог народа. Јавност је за њега први пут незванично чула тек 1888. године, а комплетан текст је одштампан тек 1907. године – пуне двадесет две године НАКОН Милојевићеве књиге!
Кабинетска фиока насупрот народном бојном пољу
Ова разлика у годинама објављивања није случајна. Она осликава сукоб два потпуно различитала света. Илија Гарашанин је био човек система, министар и кабинетски бирократа. Његово Начертаније је било писано за кнеза и уску елиту. Оно је почивало на принципу тајне дипломатије, чекања „повољног геополитичког тренутка” Великих сила и куцања параграфа који ће уредити будућу државну администрацију.
Милош С. Милојевић је дејствовао из суве реалности народног бића. За њега, Срби трају од постанка цивилизације, изнад и изван сваког каснијег политичког и конфесионалног оквира. Он није имао времена за скривање докумената у министарске сефове. Његов програм није био намењен за дипломатске преговоре на вересију, већ за буђење и самоодбрану живе чељади на терену. Док је Гарашанинова визија чекала у фиоци, Милојевић је пропешачио Стару Србију и Македонију, отварао школе, делио књиге и стварао тајну војску у 30 нахија. Објављујући „Црте ратних слика” 1887. године, он је изнео истину пред читав народ, позивајући га на одговорност у тренутку када је бирократија већ почела да тргује српским костима.
Намештај из фиоке или три закона једне крви
Када упоредимо суштину ова два документа, јасно се види зашто је Милојевић био против тадашње државне логике. Гарашанин у Начертанију размишља о изградњи велике државне бирократске машинерије, прихватајући западне концепте уставности и усклађивања са страним центрима моћи. То је управо оно што Милојевић назива „куповином скупог намештаја на вересију за кућу којој још нисмо ни темеље сазидали”.
Милојевићев програм из 1887. је брутално практичан, народни и анти-бирократски. Он не тражи од народа да чека милост спољних конзула, већ захтева две ствари: силу и просвету. Док Гарашанин прави комбинације са страним агентима, Милојевић се обраћа целокупном српском народу, препознајући његово јединство кроз сва три закона – и православни, и мухамедански, и римокатолички. Он обнавља мрежу занатлија, трговаца и народних учитеља (преко Другoг одељења Богословије) који ће држати економију и свест на терену, без обзира на конфесионалне поделе које су нам наметнули спољни кајишари. За Милојевића, Србија не расте из министарских параграфа, већ из снаге слободног домаћина који брани своје вековно огњиште и своју чељад.
Суд времена
Историја је показала сурову реалност: зато што је Србија изабрала кабинетско скривање и салонску уставност уместо Милојевићевог теренског завета заснованог на целокупном народу кроз сва три закона, ми смо дочекали да почетак 20. века проведемо у економским блоковима и грчевитој борби за просторе које је Милојевић већ имао спремне и организоване за устанак 1876. године.
Време је да срушимо мит о томе да Срби нису имали јаван и функционалан народни програм. Имали су га – штампаног црно на бело 1887. године, потписаног крвљу и делима народног трибуна. Али тај програм је београдском „сврачијем мозгу” био сувише тежак, дубок и искрен, јер је тражио карактер, рад и одрицање од комфора, а не салонско филозофирање на рачун туђе сиротиње.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све