ЕВРОПСКЕ НАОЧАРЕ: „Какви су, такви су – наши су!“: Гола и боса истина о српском добровољцу

 Када велики државни системи и званичне историографије пишу о ратовима, они воле да цртају упеглане генерале, сјајне еполете и парадне стројеве. Али када књигу пише народни трибун који је стварно командовао војском у рову, слика постаје брутално искрена. Милош С. Милојевић у „Цртама ратних слика“ отворено каже да у његовој књизи нема лажних војних зналаца. Има само праве, голе и босе сиротиње.

Анатомија добровољачких корова
Погледајте његов хируршки прецизан опис српских добровољаца и усташа из 1876. године. Они су били: гладни, жедни, голи, боси, престари, премлади, прездрави, преслаби, необучени, неизвежбани, па чак и – „богме, плашљиви“.
Милојевић не прави лажни мит од страха и сиромаштва. Он износи суву реалност терена. Та раја, тај обичан српски сељак који је узео пушку иако никада није прошао војну обуку, јесте стварни носилац рата за ослобођење. Они су кренули на моћну царевину без ичега, вођени само чистим народним заветом.
Скидање „европских наочара“
Овде Милојевић уводи генијалан појам који важи и данас: „европские наочаре“. Он каже да дела српских устаника можда изгледају мала и незнатна када се гледају кроз призму и диоптрију великих, богатих и технички опремљених европских војски. Али када се та дела оцене према месту, времену и средствима – она су велика и монументална.
Српски добровољац је оставио своју породицу и кућу иако му то никакви земаљски закони нису налагали. Није га подигао војни позивар нити страх од бирократске казне, већ дубоки, органски осећај дужности према сопственој крви. Њихова воља је била непреклона, а одушевљење неугасиво. Они су одбранили биолошку суштину народа тамо где би се велике европске војске, без својих богатих магацина и зајмова, распале за седам дана.
Лекција из народног заједништва
Зато је Милојевићев одговор тадашњој београдској чаршији, која је са презиром гледала на непросвећеног сељака у рову, кључна лекција за сва времена: „И какви су, такви су, наши су, наша кост и крв, наша су браћа, санародници и рођаци...“
Народни трибун воли свој народ у његовој суровој стварности, са свим његовим слабостима. Немамо други народ на вересију. Држава се не прави са замишљеним, идеалним грађанима из страних уџбеника, већ са овим живим домаћином са терена. Права одговорност према отаџбини почиње онда када прихватиш свој народ са свим његовим ранама, и када си спреман да са њим делиш кору хлеба на голој ледини.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све