ЛЕКЦИЈА ИЗ ОКРУЖЕЊА: Како окупирани Срби уче успавану матицу шта је слобода

 Док се политичка елита и јавност у Србији већ месецима успављују лажним предизборним прогнозама, вештачким АИ предикцијама од 65% и одбраном преживелих социјалистичких привилегија, око нас се одвија геополитичка стварност коју већина намерно прећуткује. Истина је огољена, али болна: Босна и Херцеговина и Косово и Метохија данас су класичне окупиране територије под међународном управом.

Забуна коју модерни коментатори намерно шире руши се пред сувим правно-историјским чињеницама. Данашњи Офис високог представника (ОХР) у Сарајеву или КФОР и ЕУЛЕКС у Приштини нису никакви „мировни посредници“. То су директни наследници колонијалних матрица из 19. века.

Историјски континуитет: Од Берлинског конгреса до данашњих намесника

Када велике силе желе да контролишу Балкан, они примењују исти рецепт који су тестирали још 1878. године. Тада су, преплашени изворним народним бунтом у Невесињској пушци, Словенцима одузели право на самоопредељење и Босну предали на управу Аустроугарској. Изговор је тада, баш као и данас у Дејтону или кроз Резолуцију 1244, био идентичан: локални народи су „незрели“, сукоби су дубоки, па је неопходан страни, просвећени арбитар.

Данашњи Кристијан Шмит или шефови конзулских мисија имају свог идеолошког претка у Бењамину Калају, који је управљао Босном од 1882. до 1903. године. Баш као што Калај тада није марио за вољу народа, већ је декретима владао колонијом и покушавао да измисли вештачку „босанску нацију“ како би пресекао везе Срба са матицом, тако и данашњи протекторати креирају вештачке идентитете, језике и заставе без историјског утемељења.

Главни геополитички циљ ове присилног међународне управе остао је исти за ових 150 година: држати српски фактор распарчан, институционално слаб и економски зависан.

Огољени суверенитет и кукавичко ћутање

Најбољи доказ ове окупације десио се недавно, приликом сахране генерала Ратка Младића. Док део јавности велича његово име кроз преживеле комунистичке флоскуле, сви кукавички ћуте пред чињеницом да је војни и државни протокол за његову сахрану био могућ једино у Београду, док је у Босни и Херцеговини институционално избрисан и забрањен. Да је Босна и Херцеговина слободна, Младић би био сахрањен уз све војне почасти у Бањалуци или свом родном месту, јер је то воља већине народа који тамо живи. Али, на окупираној територији већинска воља не вреди ништа – тамо коначну реч има механизам стране чизме и ОХР декрета.

Ко кога учи слободи?

И ту долазимо до највећег парадокса нашег времена. Док се у Србији слобода пречесто свела на потписивање сигурног гласа ради опстанка у бирократском државном апарату, Срби са ових окупираних територија свакодневно држе часове матици о томе како се брани кућни праг.

Србин у Косовској Митровици или у Републици Српској нема луксуз да буде политички конформиста. Он не брани партијске књижице и дедињске виле наслеђене од послератне црвене буржоазије; он брани голи опстанак. Када страни протекторат покуша да им укине институције, они реагују инстинктивно, самоорганизовано и слободарски – баш као њихови преци 1875. године, не чекајући одобрење или калкулације незрелих државних вођа и београдских салона.

Порука коју Срби са окупираних простора шаљу успаваној Србији је јасна: Економска стабилност и европске флоскуле не вреде ништа ако вам је друштво духовно поробљено менталитетом бившег Комитета. Бранити слободу значи бити независан, радити својим рукама кроз здраву економију и не допуштати ни страном ни домаћем чиновнику да ти кроји судбину.

Коначни циљ: Свој на своме, без посезања за туђим

Зато борба Срба са окупираних простора није и не сме бити позив на нове балканске сукобе или угрожавање било чијег туђег дома. Напротив, највећа историјска и животна лекција коју они данас шаљу јесте да се слобода не брани освајањем туђих, већ радикалног економског, духовног и институционалног снажења сопствених огњишта

.

Окупирани простори се не ослобађају пуком политичком буком, већ стварањем економски независног, писменог и непоколебљивог домаћина који је у стању да прехрани своју породицу и опстане на својој земљи упркос свим притисцима страних протектората. Циљ је јасан и дубоко праведан: бити слободан и свој на своме, чувати прадедовски праг и не дозволити никоме да те са њега помери, али истовремено поштовати и туђе.

Тек када Срби са ове стране Дрине и Ибра потпуно економски ојачају, када њихова огњишта постану неосвојиве тврђаве знања, рада и здраве зараде, међународни управитељи ће схватити да су њихови декрети само мртво слово на папиру. То је једини пут ка трајној слободи – пут на коме чуваш своје, не дираш туђе, а успаваној матици показујеш како се истински воли и брани отаџбина.

Аутори:ИА/АИ

---