Удар на кућу непријатеља: Неиспричана прича о операцији „Авијано”

https://www.youtube.com/watch?v=EMl0qAWvUM4

Када се говори о НАТО агресији на СР Југославију 1999. године, званична историја углавнем бележи пасивну одбрану и жилаво опирање наше војске на сопственој територији. Међутим, оно што је остало у сенци званичних извештаја, скривено у сећањима непосредних учесника, јесте чињеница да српска војска није само чекала ударце. Постојали су људи, знање и иницијатива да се рат пренесе тамо одакле је разарање и кренуло — на територију самог непријатеља.

Ово је прича о операцији коју је осмислио мој ратни и поратни друг, Владимир Ћосић – Бата Ћоса, тадашњи официр елитне 63. падобранске бригаде (0:21).

Оперативна иницијатива изван „комуњарских” шаблона

Од самог почетка деведесетих година, припадници 63. падобранске бригаде пролазили су кроз искушења ратова у којима су војнички били надмоћни и високу школовани за свој занат (2:05). Међутим, на терену су непрекидно били спутавани, ограничени и гурани корак назад под утицајем разних политичких калкулација (1:42). Када је почела агресија 1999. године, унутар јединице је преломило чисту војничко незадовољство таквим приступом (2:05). Родила се идеја: супротставити се супериорној техничкој машинерији НАТО пакта сопственим знањем и слободном иницијативом (2:43).

Оно што је кључно за разумевање ове акције јесте да је цела организација била потпуно измештена ван тадашњих владајућих „комуњарских” и безбедносних структура у Војсци Југославије. План није потекао из политизованих београдских канцеларија, нити од официра који су рат посматрали кроз призму идеологије и сопствених каријера. Организација се односила искључиво на оперативни део јединице – на људе који су држали линију фронта, који су знали шта је занат и који су имали капацитет да изнесу најтеже задатке на терену (4:52).

Тако је, унутар тог здравог језгра оперативаца, настао нацрт за контраудар дубоко у непријатељској позадини. Мета је била јасна: авио-база Авијано у северној Италији, највеће НАТО чвориште за ваздушну контролу над целим Балканом, одакле су свакодневно полетали авиони који су бомбардовали Србију (6:48).

План операције: 30 људи против НАТО чворишта

Идеја се заснивала на чињеници да велики системи, уздајући се у своју супериорност, функционишу по инерцији и потпуно занемарују сопствену одбрану (9:14). НАТО је планирао напад, али не и заштиту својих база у дубини територије (10:46). Акција је предвиђала учешће оперативне групе од 30 пажљиво одабраних људи, махом искусних падобранаца из резервног састава преко 35 година живота, који су тачно знали шта раде (12:18).

Логистика је била замишљена изван уобичајених војних и бирократских шаблона:

• Инфилтрација: Пребацивање групе ноћу из Боке Которске преко Јадранског моря до околине Барија, користећи брзе чамце и проверене руте људи који су годинама уназад успешно водили својеврсне шверцерске операције на том потезу (13:31).
• Транспорт до циља: На обали Италије групу је требало да сачека шлепер, изнајмљен преко бивших припадника наше бригаде који су живели и имали боравак у Италији (17:09). Шлепер би их исте ноћи превезао до изнајмљеног објекта у Вићенци који је служио као сигурна база (17:55).
• Опрема: Војници би носили искључиво своја војничка документа, званичне униформе са јасно видљивим ознакама наше војске (како би у случају заробљавања имали статус легалних ратних заробљеника), аутоматске пушке, ручне бацаче, експлозив Ц4 и ноћне уређаје за осматрање и гађање (18:27).

Удар изнутра и медијска представа

Задатак оперативног дела јединице био је суров и прецизан. Напад је циљао део аеродрома под италијанском управом, који је у том тренутку остао драстично ослабљен због пребацивања главних специјалних снага у Македонију (19:58). Намера је била да се неопажено убаци у базу и изврши силовит удар:

1. Уништавање радарског и електронског центра за осматрање и команду који је радио 24 сата (20:42).
2. Паљење наоружаних авиона на стајанкама техничке службе (ВТС), чиме би се изазвала огромна ланчана експлозија која би имала страховит визуелни ефекат изнад аеродрома (22:03).
3. Убацивање наших људи међу масовне антиратне демонстранте који су већ данима протестовали испред базе, како би се паника унутар аеродрома искористила за усмеравање незадовољства локалног становништва (21:16).

Крајњи циљ ове акције није био војно уништење НАТО пакта – то је било нереално (24:11). Циљ је био нанети удар који светски медији не могу да игноришу и тиме испоставити цену какву тадашњи званични политичари нису умели или нису смели да поставе (5:58). План је предвиђао да се након извршеног задатка и трочасовне борбе на аеродрому, пред камерама светских телевизија, група преда искључиво италијанским органима гоњења, чиме би се осигурала јавност процеса и спречило да их Американци тајно одвуку у Гвантанамо (23:59).

Недовршена прича

Процена губитака за ову акцију била је висока — предвиђало се да би до 50% падобранаца могло да плати задатак својим животом (26:08). И поред тога, сви изабрани људи унутар оперативног састава били су спремни и у потпуности су веровали једни другима (26:30).

До активирања плана фалило је мање од недељу дана (27:01). Међутим, тада на сцену ступа званична политика – потписан је Кумановски споразум, акција је пресечена од стране командних врхова, а оперативци су се разишли својим кућама (27:27).

Ипак, оно што је војнички занат осмислио није остало непримећено. Годинама касније, око 2002. године, сазнало се да је овај план контраудара детаљно анализиран током НАТО штабних вежби (27:39). Од пет оцењиваних позиција, тактичка идеја и замисао оперативног дела наше јединице добиле су највише врхунске војне оцене (27:50).

Остала је прича о војничком поносу оних који нису калкулисали. Прича о Бата Ћоси и људима из оперативног састава који су били спремни да НАТО пакту узврате ударац изван свих наметнутих партијских и бирократских окова.

Аутори: ИА/АИ