ДВА СВЕТА, ИСТА БЕДА: Како систем уништава београдске квадрате и српску дедовину
На папиру, Србија је земља богаташа. У Београду просечан стан вреди преко 100.000 евра. На српском селу, просечно домаћинство располаже са око 65.000 евра у земљи, кући и механизацији.
Али ова милионска статистика је најобичнија димна завеса. Вештачки прецењени динар и систем који штити шпекуланте успели су да ураде нешто математички незамисливо: претворили су и београдског власника квадрата и српског сељака у социјалне случајеве који не могу да сачувају ни сопствену главницу.
Када укрстимо ова два паралелна света, добијамо необорив доказ о потпуном слому економске супстанце нашег друштва.
🏢 1. БЕОГРАДСКИ „МИЛИОНЕР” НА ПАПИРУ: Талац сопствених зидова
Замислите породицу у Београду која живи у наслеђеном стану вредном 100.000 евра. Њихова реална месечна примања износе 600 евра – колико износи минималац у земљи.
Да би ова некретнина очувала своју реалну тржишну и капиталну вредност, законски и економски је потребно одвајати 2,5% вредности објекта годишње у фонд за амортизацију и обнову. То је тачно 208 евра месечно.
Када од плате од 600 евра одузмете ових 208 евра, породици за живот остаје мање од 400 евра. То је биолошки неодрживо за трочлану породицу.
Шта они раде? Они тај новац не уштеде, већ га поједу. Они сваког месеца „гуле” сопствене зидове да би преживели. Резултат је латентно банкротство: породица живи у скупом стану, али нема новац да замени труле цеви или поправи лифт. Стан физички пропада, а њихов капитал се незаустављиво топи.
🚜 2. СРПСКИ СЕЉАК: Власник непродављиве дедовине
На другој страни Србије налази се сеоско домаћинство које располаже капиталом од око 65.000 евра: 6,4 хектара земље (око 35.000 €), кућа и објекти (око 18.000 €), половни трактор старији од 20 година (око 7.000 €) и девастирани сточни фонд (око 2.500 €).
Сељак је, дакле, капиталиста са 65.000 евра главнице. Али тај капитал под овим економским режимом има две фаталне мане:
🔴 Потпуна неликвидност: Стан у Београду се може продати брзо. Сеоски капитал је у пракси непродављив. Нико неће купити распаркане њиве и стару кућу у пасивном крају. Сељак је заробљен у својој имовини.
🔴 Смакнуће кроз курс: Вештачки јак и прецењен динар омогућава масован увоз јефтине, субвенционисане хране из иностранства. Домаћи сељак не може да конкурише увозном месу и млеку јер му динарски курс сече крила. Он своје производе продаје у бесцење, а улазне сировине (ђубриво, гориво, семе) плаћа по светским, инфлаторним ценама.
Пошто су му примања сведена на руб егзистенције, сељак има нула динара за амортизацију свог капитала. Трактор се крпи жицом, штала пропада, а сточни фонд се распродаје да би се платили рачуни за струју. Српски сељак буквално физички ликвидира сопствену супстанцу да би преживео.
💼 3. ПАРТИЈСКА „ИНФУЗИЈА” И ГУБИТАК ЕКОНОМСКЕ СЛОБОДЕ
Да бисмо били поштени до краја, слика се мало мења када један члан сеоског домаћинства успе да се запосли изван пољопривреде – у државној служби (школа, пошта, општина) или приватној фабрици.
Ова фиксна плата од 500 или 600 евра доноси „живи кеш” који плаћа рачуне и купује семе за сетву. Та индустријска или државна плата заправо постаје неформални фонд за амортизацију пољопривредног капитала – она га држи на вештачким апаратима.
Међутим, у амбијенту где су институције партијски заробљене, до тог посла се готово никада не долази кроз слободно тржиште рада, већ кроз партијску књижицу.
Та плата, која је економски служила као инфузија за опстанак имања, политички постаје уцена.
Сеоска породица тачно зна да губитком тог једног посла у државној служби цео систем имања колабира. Због тога се уцењени грађани одричу своје економске и грађанске слободе. Они постају сигуран и дисциплинован гласачки резервоар владајуће партије. Они не гласају из љубави, већ из чистог страха за голи опстанак.
🔄 ЗАТВОРЕНИ КРУГ АПСУРДА
Овим се затвара перверзни круг у коме систем савршено храни самог себе:
- Владајућа структура води монетарну политику која уништава домаћу пољопривреду и обара цену сељачког рада.
- Та иста структура се затим појављује као „спаситељ” који осиромашеном сељаку нуди посао за минималац у некој локалној управи.
- На крају, сељак у знак захвалности гласа за ту исту партију како не би изгубио посао-инфузију. Не схвата да му је управо тај систем претходно поломио ноге да би му продао штаке.
Без обзира на то да ли имате 100.000 евра у бетону на Врачару или 65.000 евра у шумадијској црници, ви сте под овим монетарним и пореским системом осуђени на тихо банкротство. Единствени победник је шпекулант.
🏛️ ИЗЛАЗ ПОСТОЈИ (Аустријски и немачки модел):
Да би се тржиште и капитал вратили грађанима, потребне су три хитне мере:
- Прогресивни порез на празне некретнине: Први стан заштитити, а сваки следећи који стоји празан као „штедна књижица” оштро опорезовати и тако срушити цене квадрата.
- Државна непрофитна градња: Оснивање јавног фонда који гради станове по реалној грађевинској цени и издаје их младима за максимално 20% њихове плате.
- Ригорозна контрола порекла кеша: Блокирати сваку куповину станова у кешу (која чини преко 70% тржишта у БГ) док купац не докаже легално порекло новца и плаћен порез.
Време је да престанемо да кривимо „невидљиву руку тржишта” и да јасно упремо прстом у видљиву руку система која узима од радника и сељака да би дала шпекуланту.
Коментари
Постави коментар