Српски домаћин и бирократска замка: Како је одбрана „Окућа“ злоупотребљена за пљачку Србије

 Историја Србије деветнаестог и почетка двадесетог века није прича о романтичном уједињењу и слози, већ прича о перфидној економској превари. Суштина Србије, њена реална војна и финансијска снага, изворно је лежала у српском домаћину. Добијањем аутономије 1830. године, српски сељак је постао јединствена појава у Европи — слободан човек на сопственој земљи, који из реалног прихода свог домаћинства плаћа и издржава своју државу.

Основа те независности почивала је на принципу: „Што покрчиш, твоја је земља.“ Да би се овај јединствени српски капитал заштитио од зеленаша и страних предатора, држава је још 1836. године под кнезом Милошем утемељила, а након стицања независности 1878. године додатно учврстила, установу „Окућја“. Овај законски бедем је гарантовао да се домаћину због дугова никада не могу одузети кућа, двориште, минимум земље и алат. Спољни непријатељи су одлично знали — Србија се не може поробити све док је њен сељак економски самодовољан на своме.
Међутим, оно што нису могле стране силе, урадила је домаћа папирна бирократија. Први отворени јуриш на народни капитал извела је напредњачка кухиња Милутина Гарашанина и Стојана Новаковића под недозрелим Миланом Обреновићем, покушавајући да кроз француске зајмове и железничке афере веже руке домаћину. Али, тај ручак им је загорео. Народ је пружио жесток отпор, спреман да пушком брани своје Окуће.
Управо то дубоко народно незадовољство и праведни бес српских домаћина генијално је искористио Никола Пашић. Јашући на таласу народног револта, Пашић је сељаку обећавао заштиту светиње Окућа и јефтину државу. Српски домаћин му је поверовао, дао му легитимитет и својом крвљу и знојем га довео на власт. Међутим, то је била класична политичка замка. Пашић је српског домаћина искористио само као ован за разбијање старе владајуће касте.
Историјска прекретница дешава се 1907. године. То је моменат када у Србији коначно и дефинитивно побеђује конзуларна, грађанско-бирократска струја. Радикалска олигархија, са Пашићем на челу, потпуно је трансформисала државни апарат у огромну маневарску собу за чиновнички сталеж. Да би учврстио ову нову бирократску касту и осигурао несметану пљачку Србије, Пашић је на исти начин искористио и долазак династије Карађорђевић. Краљевска кућа је заведена и увучена у систем као политички кишобран који је својим дигнитетом покривао корупцију и махинације државне елите.
Слика о Србији с почетка 20. века као „сељачкој демократији“ била је само параван. Иза ње се крила сурова стварност: српски домаћин је наставио да крвари на плодној земљи и плаћа порезе, верујући да финансира слободу отаџбине, док је новопечена чиновничка и политичка елита у Београду тај тешко стечени капитал бесомучно крчмила кроз државне зајмове, војне лиферације и бирократске привилегије.
Поред свих историјских насртаја, перфидних политичких кухиња, економских блокада и сурових бирократских превара — српски домаћин је до данас опстао.
Његов опстанак је највећи тријумф и апсолутни доказ да је реални капитал укорењен у сопственој земљи неуништив. Док су се династије смењивале, царства пропадала, а партијске олигархије од 1830. године па све до данашњих дана долазиле, пљачкале и одлазиле у историјски запећак, српски сељак је остао на свом прагу.
Он је преживео напредњачке „европејце“, Пашићеве корумпиране радикале, аустроугарске економске омче, трагедије светских ратова, послератно укидање приватне својине, па све до модерних неолибералних банкарских насртаја. Свака државна бирократија је покушавала да га јаше, да исцише његов зној и да му кроз законе, порезе и камате одузме економску сувереност. Па ипак, кад год би се магла београдских политичких кухиња разишла, иза ње би поново остао исти онај жилави, пркосни домаћин који из плодне земље црпи свој живот и своју слободу.
„Окуће“ можда више не постоји у прастарим параграфима Јована Ристића или кнеза Милоша, али оно живи у генетском коду српског народа као неотуђиво право да будеш газда на своме. Домаћин је преживео своје политичке елите — и то је кључна истина која Србију држи у животу.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све