Српски домаћин и бирократска замка: Како је одбрана „Окућа“ злоупотребљена за пљачку Србије
Да би се овај јединствени народни капитал заштитио од зеленаша и страних предатора, држава је још 1836. године под кнезом Милошем Обреновићем утемељила установу „Окућја“ — законски бедем који је гарантовао да се домаћину због дугова никада не могу одузети кућа, двориште, пољопривредни алат и минимум земље потребне за преживљавање породице.
Први удар на Окуће: Аустријски модел Српског грађанског законика (1844)
Међутим, оно што нису могле стране војске, покушала је да уради домаћа папирна бирократија преко увезених параграфа. Први велики насртај на Окуће догодио се 1844. године доношењем Српског грађански законика (СГЗ). Под плаштом модернизације и под окриљем режима Уставобранитеља, кнеза Александра Карађорђевића и Илије Гарашанина, у Србију је практично пресађен Аустријски грађански законик. [1, 2]
Тај пресађени западни легализам потпуно је игнорисао традиционални српски начин живота и институцију задруге. Он је увео апсолутно право приватне својине које је повериоцима дало одрешене руке. Резултат је био катастрофалан за српског сељака: Грађански законик из 1844. године отворио је широм врата зеленашима, трговцима и раним банкарима да због ситних дугова и камата изводе српске домаћине на судове и масовно им отимају земљу, излажући их продаји имовине „на добош“. Био је то први тежак корак ка претварању сувереног домаћина у беземљаша и чиновника.
Повратак Окућа под кнезом Михаилом (1861)
Овај бирократски терор над народним капиталом заустављен је тек када је на престо поново ступила династија Обреновић. Кнез Михаило Обреновић је 1861. године на чувеној Преображенској скупштини у Крагујевцу извео прекретницу. Схватајући да без економски јаког и наоружаног домаћина не може створити моћну Народну војску за ослобођење од Турака, кнез Михаило је донео низ одлучних закона. Међу њима, кључно место заузима званично враћање и законско јачање Окућа, чиме је српски сељак поново добио заштитни штит од бирократских и зеленашких насртаја који су трајали од 1844. године. [1, 2, 3]
Ово обновљено Окуће биће додатно потврђено и проширено након стицања пуне независности 1878. године, када закон јасно дефинише да око три хектара земље и кућа представљају светињу у коју нико не сме да дирне.
Слом кроз радикалско-карађорђевићевску корупцију
Ипак, грађанско-чиновничка каста није одустајала. Након што је напредњачка кухиња Милутина Гарашанина и Стојана Новаковића под Миланом Обреновићем поломила зубе покушавајући да уведе француски капитал кроз железничке афере, отпор домаћина је морао бити сломљен изнутра.
Праведни бес преварених српских домаћина, који су деценијама бранили своју земљу, генијално је искористио Никола Пашић. Јашући на таласу народног револта и обећавајући заштиту светиње Окућа, Пашић је подигао сељаке, добио легитимитет и својом крвљу их довео на власт. Међутим, то је била класична политичка замка. Пашић је српског домаћина искористио само као ован за разбијање старе структуре.
Историјска прекретница наступа 1907. године. То је моменат када у Србији коначно и дефинитивно побеђује конзуларна, грађанско-бирократска струја. Радикалска олигархија, са Пашићем на челу, потпуно је трансформисала државни апарат у огромну маневарску собу за чиновнички сталеж. Да би учврстио ову нову бирократску касту и осигурао несметану пљачку Србије, Пашић је на исти начин искористио и долазак династије Карађорђевић. Краљевска кућа је увучена у систем као политички кишобран који је својим дигнитетом покривао корупцију и махинације државне елите.
Слика о Србији с почетка 20. века као „сељачкој демократији“ била је само параван. Иза ње се крила сурова стварност: српски домаћин је наставио да крвари на плодној земљи и плаћа порезе, верујући да финансира слободу отаџбине, док је новопечена чиновничка и политичка елита у Београду тај тешко стечени капитал бесомучно крчмила кроз државне зајмове, војне лиферације и бирократске привилегије.
Закључак: Вечити српски домаћин
Поред свих историјских насртаја, од Гарашаниновог Грађанског законика из 1844, преко напредњачких папирних елита, па све до Пашићеве перфидне бирократске пљачке након 1907. године — српски домаћин је до данас опстао.
Његов опстанак је највећи тријумф и апсолутни доказ да је реални капитал укорењен у сопственој земљи неуништив. Док су се династије смењивале, царства пропадала, а партијске олигархије од 1830. године па све до данашњих дана долазиле, пљачкале и одлазиле у историјски запећак, српски сељак је остао на свом прагу.
Он је преживео и аустроугарске економске омче, и трагедије светских ратова, послератно укидање приватне својине, па све до модерних неолибералних банкарских насртаја. Свака државна бирократија је покушавала да га јаше, да исцише његов зној и да му кроз законе, порезе и камате одузме економску сувереност. Па ипак, кад год би се магла београдских политичких кухиња разишла, иза ње би поново остао исти онај жилави, пркосни домаћин који из плодне земље црпи свој живот и своју слободу. „Окуће“ можда више не постоји у уџбеницима, али оно живи у генетском коду српског народа као неотуђиво право да будеш газда на своме.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар