Тајне српске историје: Велика пољско-француска завера, Грчка веза и настанак Начертанија

 


Да ли сте знали да је судбина Србије почетком 19. века кројена у тајним салонским договорима европских сила, далеко од балканских бојишта? Српска историја овог периода личи на врхунски политички трилер испуњен династичким преокретима, тајним уговорима и завереничким мрежама.

Иза кулиса српског устанка и каснијих преврата стајала је једна од најмоћнијих и најзагонетнијих фигура тадашње европске дипломатије – пољски кнез Адам Чарторијски, који је уз подршку Француске и свог кључног агента Фрање Заха потпуно преусмерио ток српске историје.
1. Тајни план из Тилзита: Како су Наполеон и Цар Александар делили Балкан
Све је почело у јулу 1807. године у Тилзиту. Тамо су се састали француски цар Наполеон Бонапарта и руски цар Александар I. Иако је званични мир био јаван, француски историчар Бињон открио је постојање тајног уговора о подели Отоманског царства.
Овај документ, који је саставио француски маршал Себастијани, предвиђао је потпуно прекројавање Балкана:
  • Аустрија је требало да добије Србију.
  • Русија би узела Молдавију, Влашку и Бугарску до реке Марице.
  • Француска би анектирала Босну, Албанију, Епир, Атику и Тесалију.
  • Турској би остао само узак појас око Цариграда и Андријанопоља.
Овај план показује да је Србија, чак и током Првог српског устанка, била само кусур у геополитичкој трговини великих европских сила.
2. Почетак везе: Чарторијски, Карађорђе и Прота Матија
Веза између пољског кнеза и српских устаника почиње много пре доношења „Начертанија”. У јесен 1804. године, у јеку Првог српског устанка, Вожд Карађорђе Петровић шаље прву дипломатску делегацију у Русију како би тражио помоћ у оружју и новцу. На челу те мисије био је проницљиви и учени Прота Матија Ненадовић.
У Санкт Петербургу, Проту Матију је примио управо Адам Чарторијски, који је у том тренутку обављао функцију министра иностраних послова Руске империје. Као ватрени пољски патриота који је радио у руској служби, Чарторијски је већ тада размишљао како да Балкан искористи за сузбијање утицаја Наполеона и стварање бедема против Аустрије.
Иако је Проти Матији тада упутио чувене и опрезне речи: „Добро, али Србија је од Русије веома далеко...”, Чарторијски је српској делегацији дао кључан савет. Поручио им је да Срби морају изабрати врховну власт и основати свој Правитељствујушчи совјет (владу), што је Прота по повратку у отаџбину одмах и учинио. Тако је пољски кнез директно кумовао изградњи првих институција модерне српске државе.
3. Тајна операција „Повратак”: Грчка веза и трагедија из 1817.
Након слома Првог српског устанка 1813. године, Карађорђе бежи из земље и завршава у руском прогонству у Бесарабији. Ту се прича о Чарторијском и Карађорђу поново укршта, али овог пута у дубокој илегали и преко – Грка.
Чарторијски, који је у међувремену напустио руску службу и постао вођа пољске емиграције у Паризу (где је уживао снажну подршку француских политичких кругова), тражио је начин да запали општебалкански устанак против Османлија. Кључни инструмент за то била је Филики хетерија – тајна завереничка организација грчких родољуба. Преко својих агената и грчких веза у руској дипломатији, Чарторијски је подржао план да се Карађорђе тајно врати на Балкан.
Године 1816. Карађорђе се придружује Хетерији и полаже заклетву. Уз свесрдну логистичку и финансијску помоћ Хетерије и подстицај завереничких кругова повезаних са Чарторијским, Карађорђе се у лето 1817. године тајно враћа у Србију преко Грчке везе. Циљ је био подизање заједничког српско-грчког устанка. Нажалост, ова велика геополитичка шпијунска игра завршила се трагично у Радовањском лугу, где је кнез Милош Обреновић наредио убиство Вожда како би заштитио стечену српску аутономију од гнева султана.
4. Династички преврат 1839. и Париска веза: Улазак Фрање Заха
Иако је Карађорђе страдао, замисао Адама Чарторијског о Србији као центру отпора великим силама (пре свега Аустрији и Русији) није угашена. Двадесет година касније, геополитичка игра на Балкану поново доживљава обрт.
Уставнобранитељи и Карађорђеве присталице, предвођени моћним фигурама као што су Тома Вучић-Перишић, Аврам Петронијевић и Илија Гарашанин, успевају 1839. године да збацују са власти младог кнеза Михаила Обреновића. На престо Србије тада коначно долази кнез Александар Карађорђевић, син вожда Карађорђа.
Тада на сцену ступа француско-пољски тајни план у свом пуном сјају. Кнез Адам Чарторијски је у Паризу водио Главни штаб пољске дипломатске емиграције (чувени хотел Ламбер), који је био под прећутним покровитељством француске владе. Французи су у јачању Србије видели идеалан начин да сузбију утицај Аустрије и Русије на Балкану.
Да би спровео свој план на терену, Чарторијски у Београд шаље свог најповерљивијег човека – чешког официра и агента Фрању Заха. Зах долази у Србију као званични представник пољског покрета, али у дубокој координацији са француским круговима.
5. Како је пољски „План” преко Фрање Заха постао Гарашаниново „Начертаније”
Фрања Зах у Београду брзо постаје кључни саветник и близак пријатељ Илије Гарашанина, тадашњег српског министра унутрашњих дела. На основу директних инструкција Чарторијског и заједничких француско-пољских геополитичких интереса, Зах саставља документ под називом „План словенске политике Србије”.
Овај план је предвиђао да Србија, уз ослонац на Француску и Запад, покрене ослобођење Јужних Словена и тако спречи да Русија или Аустрија заузму Балкан након пада Отоманског царства.
Илија Гарашанин је пажљиво проучио Захов нацрт. Као практичан и опрезан српски државник, Гарашанин је прерадио овај пољско-француски документ, избацио делове који су сувише отворено провоцирали Русију и прилагодио га искључиво српским националним интересима. Тако је 1844. године настало чувено „Начертаније” – први модерни национални и спољнополитички програм Србије.
Закључак
Од тренутка када је примио Проту Матију у Санкт Петербургу, преко гурања Карађорђа у чељусти Хетерије и повратка на Балкан, па све до слања Фрање Заха са париским инструкцијама – кнез Адам Чарторијски је затворио пун круг и био невидљиви режисер модерне српске државности. Повратак династије Карађорђевић и настанак „Начертанија” нису били случајност, већ плод велике, замршене шаховске табле на којој су Београд, Париз и тајна друштва Балкана заједно исписали нову страницу историје.

Аутори:ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све