Трагедија у пакленом обручу: Како је слом три аустроугарске армије сурово наплаћен на железничкој станици у Лешници (август 1914)
 |
|
Да бисмо разумели како је дошло до овог незамисливог злочина, морамо расклопити хронологију хаоса који је владао између 12. и 24. августа 1914. године.
1. Паклена три крака инвазије: Клешта која су стезала Србију
Оскар Поћорек је испланирао масиван, унакрсни удар са три стране како би западна Србија била потпуно прегажена:
- Удар са севера (2. армија): Под командом генерала Бем-Ермолија, форсира Саву и 12. августа заузима Шабац. Њихов задатак био је брз продор на југ, преко северне Мачве, како би избили у подножје Цера.
- Удар са запада (5. армија): Форсира Дрину и надире ка Церу и долини Јадра. На њеном левом, северном крилу налазила се 21. ландвер (чешка/прашка) дивизија.
- Удар са југозапада (6. армија): Састављена у великом броју од наше „браће” – Хрвата, муслимана и Срба из Босне, Херцеговине и Славоније (укључујући и злогласну 42. „Вражју” дивизију) – ова армија надире знатно јужније, преко Крупња, Азбуковице и горњег Јадра, са задатком да обиђе српски леви бок.
2. Национални састав и жилав отпор код Шапца
На овим фронтовима показала се огромна разлика у војничкој организацији непријатеља. На северном сектору, код Шапца, снаге 2. армије биле су састављене претежно од Мађара и аустроугарских Срба (из Будимпештанског 4. корпуса). Ове јединице су се на терену показале далеко борбеније, жилавије и боље организоване од чешких трупа на Дрини.
Иако су српске снаге успеле да зауставе њихов главни продор ка Церу, Мађари и прекодринијски Срби су пружили фанатичан отпор у самом граду. Избегавши брзо расуло, они су везали велике српске снаге за себе, а град је потпуно сломљен и ослобођен дуго након главне битке – тек 24. августа. Ипак, бес због неуспеха ове трупе су искалиле кроз језиве покоље и пустошења цивилног становништва у Шапцу и околини.
3. Од 12. до 15. августа: Отпор Вуковог одреда и улога „братске” 6. армије
Док је Шабачки фронт стајао чврсто, на западном краку инвазије за непријатеља брзо наступа организациони крах:
- Одбрана Вуковог одреда на Дрини: Приликом десанта 21. ландвер дивизије, непријатеља дочекује Добровољачки одред мајора Војина Поповића (Војводе Вука), који је припадао „народној струји”. Вуков одред од 12. августа прихвата борбу и четири дана десеткује и развлачи чешке пукове, због чега на сам врх Тројан (Цер) до 15. августа успева да избије само један изоловани део пука ове дивизије.
- Улога 6. армије и Вражје дивизије: Јужније, у Крупњу и Азбуковици, јединице 6. армије (где у 25. домобранском пуку служи и Јосип Броз) примењују исту бруталну доктрину страха. Припадност истом језичком простору није донела милост; напротив, домаћи терен и познавање локалног живља коришћени су за суров терор над српским цивилима Подриња. Међутим, њихов продор је био тактички условљен оним што се дешавало у центру.
4. Кључ оперативне слепиле: Тајна празне Видојевице
Зашто је пораз претходнице 21. дивизије на Тројану у ноћи између 15. и 16. августа покренуо лавински слом целе дивизије дуж равнице? Одговор лежи у једном стратешком положају који је био потпуно празан – у брду Видојевица.
Видојевица раздваја мачванску равницу од долине реке Јадра. Аустроугарска 9. пешадијска дивизија извршила је засебан десант знатно јужније, на линији Јања – Јелав, и одмах се приковала за напредовање ка Иверку. Између 9. пешадијске и 21. ландвер дивизије није постојао никакав борбени додир. Видојевица је била потпуно пуста. Десно крило 21. дивизије буквално је висило у ваздуху, што је, у комбинацији са чињеницом да Бем-Ермолијеви Мађари још увек воде борбе код Шапца, а 6. армија је заглављена у кршу Крупња, унело паничан страх од одсецања и опкољавања међу аустроугарским официрима.
5. Преломни 16. август: Стварање крвавог вакуума у равници
Недеља, 16. август 1914. године, представља дан када се заштитни штит са Мачванског Прњавора дефинитивно подиже:
- Одлазак Војводе Вука: Након што је завршио заштитне борбе, Вуков одред изводи убрзани марш и 16. августа се појављује далеко на југу, у кључном чворишту Завлака, како би помогао српским снагама у долини Јадра.
- Повлчење коњице: Исте вечери, 16. августа, српска Коњичка дивизија се због драматичне ситуације и изложености бокова такође повлачи из Прњавора назад на Цер.
- Брисани простор: У том тренутку настаје паклени оперативни вакуум. Комплетан међупростор од Прњавора до најближих српских линија, у дужини од преко 20 километара, остаје потпуно празан – без иједног јединог српског војника.
6. Слом одлучујућег центра и „бежанија” ка Лозници (16–20. август)
Док је Мачва била пуста, судбина рата ломила се десетинама километара јужније, где на фронт пристиже главна снага српске војске – Моравска дивизија I позива:
- Удар Мораваца: Српски Моравци улазе у силовит клин и у потпуности разбијају Аустријанце тачно на кључном споју 36. и 9. дивизије у долини Јадра и на гребену Иверка.
- Паника у 6. армији: Овај тријумф Мораваца аутоматски руши Поћореков план. Наша „браћа” из 42. домобранске дивизије у Крупњу одједном схватају да им српске снаге надиру иза леђа. Настаје панично извлачење из Крупња преко Борање ка Лозници. Комплетна војна комора и тешка артиљерија 13. корпуса буквално се заглављују у уским планинским грлима испред Лознице, стварајући незамислив логистички пакао.
7. Терор из немоћи на железничкој станици у Лешници
Док 6. армија панично бежи ка Лозници, а 2. армија одступа ка Сави, трупна команда 21. ландвер дивизије успева на брзину да организује прихватне линије за своје преплашене војнике на самој обали Дрине, око Јање. Видевши да је испред њих празан простор од 20 километара и да српска војска физички не надире кроз равницу (јер су Моравци и Комбинована дивизија везани крвавим гоњењем непријатеља на Иверку и Јадру), огорчени и фрустрирани војници поново упадају у небрањени Прњавор.
Свој војнички јад, срам због бежаније са Тројана, слом у долини Јадра и панику сопствене коморе, чешки ландвери и делови других разбијених јединица лече на голоруком народу. Између 16. и 20. августа они бес искаљују на нејачи, спроводећи масовна хапшења стараца, жена и деце.
Стотине повезаних цивила дотерано је под бајонетима на железничку станицу у Лешници. Тамо, на ивици већ постојећих железничких ровова, извршено је масовно стрељање. Да би се уштедела муниција пред коначну евакуацију преко реке, пуцано је само у прве људе у низу, који су својом тежином повукли живе и рањене комшије у дубину јаме. Велики број жртава је заправо угушен под земљом, што ће касније доказати др Арчибалд Рајс. Српске трупе стижу на поприште овог ужаса дубоко у позадини тек у завршним данима битке, када су затекли само масовне гробнице и згаришта.
Закључак: Наличје победе које се не сме прећутати
Злочин на железничкој станици у Лешници није био доказ војне силе Аустроугарске, већ трагични споменик њиховог тактичког кукавичлука и немоћи. Док су организованији Мађари и Срби Бем-Ермолијеве 2. армије држали Шабац све до 24. августа, а наша „браћа” из Поћорекове 6. армије панично заглављивала своје коморе бежећи из Крупња ка Лозници, чешки ландвери су свој пораз решили да „оперу” масакрирањем мачванске сиротиње. Ова хронологија нас подсећа да Церска победа није плаћена само војничком славом, већ и невином крвљу која је натопила железничке колосеке Лешнице у небрањеном међупростору између два сурова фронта.
Аутори:ИА/АИ
Коментари
Постави коментар