Тајна историја српских подела: Како је бирократија победила народ

              Како су деценијски сукоби у 19. веку трајно обликовали друштвено биће Србије.



Данашње поделе у српском друштву нису производ модерног доба, нити су увезене јуче. Оне имају своје јасне корене у 19. веку, у времену када се млада српска држава, тек ослобођена од Турака, суочила са кључним питањем: како изградити модерно друштво, а остати везан за сопствене корене? У том тражењу пута, за време кнеза Михаила Обреновића, родиле су се две непомирљиве струје чији сукоб у различитим облицима траје и данас.
1. Две визије једне Србије
На једној страни налазила се грађанско-бирократска струја, коју је симболизовао Илија Гарашанин. Њен циљ био је стварање снажног државног апарата, чиновништва и централизоване силе по западним (пре свега аустријско-немачким) узорима. За њих је обичан сељак био део непросвећене масе којом држава треба да управља „одозго“.
  • Данашња паралела: Ово је претеча модерне технократије – идеје да државом треба да управљају хладне институције, папири и процедуре усклађене са страним центрима, без обзира на то како то у пракси утиче на живот обичног човека.
На другој страни стајала је српска народна струја, коју је утемељио министар финансија Коста Цукић. Ова струја је такође желела модерну, европску Србију, али изграђену „одоздо“ – на темељу српског народног искуства, задруге, слободног домаћина и домаћег менталитета. Цукић је веровао да закони морају бити прилагођени српском човеку, а не да га држава економски и институционално згњечи.
2. Велика политичка превара и забуна у народу
Проблем и трајна забуна настају када је грађанско-бирократска струја схватила да нема аутентичну подршку на терену. Да би стекли легитимитет, они изводе маневар: преузимају реторику и делове програма Косте Цукића. Користећи народне пароле, причу о „слободи“ и „напретку“, они пред народом глуме заштитнике традиције, док у пракси иза кулиса граде крути, отуђени државни апарат.
  • Данашња паралела: Исто као што данашње политичке партије пред изборе обећавају децентрализацију, помоћ домаћем сељаку и заштиту обичног човека, а чим седону у фотеље, појачавају порезе, инспекције и казне које управо тог човека уништавају.
Најбољи пример ове трансформације касније ће бити радикали, који од бунтовне народне странке постају кључни заштитници државне касе и бирократије.
3. Слом народне струје и коначна победа 1907. године
Доласком на власт кнеза Милана Обреновића, грађанско-бирократска струја креће у отворени обрачун са истинским представницима народне мисли. Овај сукоб је кулминирао бруталним ударима на стубове народне струје:
  • Протеривање Митрополита Србије Михаила, који је бранио црквену и народну аутономију од страних утицаја.
  • Склањање и маргинализација Милоша С. Милојевића, чувара народне просветне линије.
Коначна победа грађанско-бирократске струје заокружена је 1907. године. Тада је, кроз законске оквире и државне институције (попут Закона о државним архивама), потпуно онемогућен даљи рад и утицај народне струје. Сукоби који су се дешавали (између напредњака и радикала) нису били сукоби народа и државе, већ унутрашњи обрачун унутар саме грађанско-бирократске струје око тога која ће партијска елита контролисати државну касу и чиновничка места.
Народна струја је до 1907. године институционално сломљена, а српски човек је упрегнут да плаћа апарат који га је отуђио од сопственог бића.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све