Ноћна авантура у Делиграду и хаотична страхота прећутане историје

 Како је потпуковник Милош С. Милојевић под окриљем мрака, за два царска дуката, јурио у сусрет Черњајеву верујући у војничко покајање?

Сведочанство Милоша С. Милојевића од 18. јуна 1876. године враћа нас у ноћ када се, иза затворених кулиса ратних штабова, ломила судбина српског устаничког покрета у Старој Србији [Први српско-турски рат]. Након што је саслушао страшне уцене којима је у Алексинцу био изложен његов Ефендија, Тодор П. Станковић (коме је Валдемар Бекер отворено претио стрељањем ако се не одрекне Милојевића), српски потпуковник улази у фазу грозничавог дејства. У његовој души мешају се бес, срдња и очајање због будућег неуспеха који је јасно видео на помолу.

У том тренутку Милојевић сазнаје кључну информацију: генерал Михаил Черњајев га је неколико пута тражио, а затим хитно отишао на Делиград да сачека Кнеза Милана Обреновића.

Очајнички потез за два дуката

Као што се утопљеник хвата за змију да би спасао голи живот, тако је и Милојевић поверовао да се у Делиграду спрема стратешки преокрет. Понадао се да се Черњајев покајао, да је коначно схватио вредност српске народне гериле и да жели да се врати првобитном ратном плану.

Милојевић описује ту напету ноћну трку:

„Нашав друга кола за 2 дуката цес. до Делиграда, са Тодором Ефендијом отишао сам у Делиград и тамо стигао у 10 сахати ноћи. У Делиграду имао сам част чути од г. Черњајева тако важну ствар да ми саопшти...“

Авантура у делиградском мраку

Замислите ту сцену: под окриљем густе јунске ноћи, српски потпуковник плаћа последња два златна царска дуката за кола и јури прашњавим друмовима са својим преплашеним Ефендијом. Око десет сати увече стижу у славни, утврђени војни логор Делиград.

Али уместо војничког реда, тамо их сачекује надреална ратна авантура и потпуни метеж. Делиград буквално бруји и кључа – хиљаде војника спавају по рововима, официри вичу, коњи ржу у мраку, а државни великодостојници и чиновници у паници трче по логору спремајући свечани дочек за младог Кнеза Милана. У том хаосу, Черњајев прима Милојевића, али разговор не доноси очекивани спас нити промену ратног плана. Уместо војничке стратегије, Черњајев му саопштава ствари које додатно потврђују да је српски национални рад на терену изигран.

Да ствар буде гора, логор је толико крцат да за Милојевића и његовог оперативног везисту нема ни милиметра слободног простора. Бележећи ову делиградску авантуру, Милојевић кратко констатује:

„Не имав где у Делиграду ноћити, око 1 часа пола ноћи, кренем се са мојим Ефендијом натраг у Алексинац...“

Повратак у хаотичну страхоту

Избачени на друм усред ноћи, потпуно исцрпљени, преварени и остављени без икаквог коначног решења, крећу натраг ка Алексинцу. Оно што је уследило током тог ноћног повратка, Милојевић описује речима које најављују коначну пропаст:

„...и после једног часа зебња и страх, надежда и умилење, претвори се у једну хаотичну, ничим неразмршену страхоту“

Тај један сат вожње кроз помрчину, између Делиграда и Алексинца, био је моменат када је Милош С. Милојевић коначно схватио да су српски државни идеали дефинитивно ухваћени у клопку туђе ратне рачунице. Све наде у војничко покајање Черњајева су се распршиле, а остала је само хаотична страхота која ће већ следећег јутра донети отворени покушај његовог уклањања са бојишта и изгнанство у Београд.

Зашто се ова ноћна авантура у Делиграду прећуткује? Зато што она показује да српски официри нису били слепи послушници. Милојевић је до последње секунде, трошећи своје последње дукате, покушавао да спасе српску војску од фронталне кланице коју су јој спремали Черњајев и Бекер зарад стварања Велике Бугарске.