Срби три вере насупрот војвођанској јавности – Зашто су „швапски Срби” омрзнули генерала Алимпића?

 К

ако је визионарски проглас команданта Дринске војске запалио династичке сујете и идеолошки рат унутар самог српског бића?

Када се у јавности покрене прича о Првом српско-турском рату 1876. године, углавном се говори о војним операцијама на Тимоку и Морави. Међутим, потпуно се прећуткује жестоки идеолошки, медијски и династички рат који се у исто време водио унутар саме српског народа. Кључна тачка тог унутрашњег сукоба био је проглас „Браћи нашој у Босни”, који је написао командант Дринске војске, генерал Ранко Алимпић.

Погледајмо ове прећутане и епохалне редове које је генерал Алимпић, као командант Западног фронта на самом прагу Босне, упутио преко Дрине:

„Ви сте, драга браћо наша, много трпјели, много патили... Бољело нас је гледајући вас у ноктима свирјепијех Османлија... Не можемо више слушати јаука и писке ваше, ни гледати тиранства и мучења... Ево нас у име божје и нашег великог Господара Милана Обреновића IV.! Ево вам пријеђосмо да вам помогнемо, да вас избавимо.“

Генерал тада повлачи за то време невероватно прогресиван и визионарски стратешки потез. Он руши круте верске оквире и позива становнике Босне свих вероисповести под једну заставу, бришући поделе које је непријатељ вековима користио:

„Устајте на ноге! Сви овамо под заставу слободе коју вам донесох, заставу нашу српску... Сви сте ви наша браћа, сви смо ми дјеца једног истог народа, у нама је једна крв, једним истим језиком говоримо. И ви браћо православна, и ви браћо католици, и ви браћо мухамедовци, сви ходите овамо под наше закриље да сложно одагнамо нашега заједничког непријатеља, Османлију, који вас је мучио и убијао, који вас је до голе коже опљачкао.“

Алимпић подсећа босанске муслимане, католике и православце на заједничке историјске корене, на доба када су две земље биле нераздвојне:

„Та ви знате, браћо наша драга, да смо ми у старо, славно вријеме били нераздвојни, живјели у једној држави под својим краљевима и царевима. Кад оно владаху цареви наши Душан и Лазар, онда су наше двије лијепе земље, Србија и поносна Босна, биле заједно као двије сестре у једнога оца.“

Идеолошки бедем: Зашто су „швапски Срби” замрзли генерала?

Иако овај проглас данас делује као врхунац државотворне и народне мудрости, тадашња политичка и интелектуална елита Срба из Војводине (који су живели под Хабзбуршком монархијом и у тадашњој јавности често називани „швапским Србима”) дочекала је генерала Ранка Алимпића на нож. Из Војводине је према њему покренута невиђена медијска хајка. Зашто?

Разлози су били дубоко политички и династички:

1. Династички апсолутизам Обреновића: Срби из Аустроугарске, окупљени око Светозара Милетића и Уједињене омладине српске, били су задојени либералним, демократским, па чак и републиканским идејама. Када Алимпић у прогласу грми: „Сви овамо под... заставу славнијех и великијех Обреновића“, за војвођанске либерале то је био црвени барјак. Они су желели општенародну револуцију и демократску слободу за Босну, а не ширење моћи династије Обреновић, коју су у својим новинама оптуживали за аутократију и кукавичлук пред великим силама.
2. Оптужбе за војни формализам и саботажу гериле: Док су војвођански Срби фанатично веровали у концепт народног, хајдучког и герилског ратовања (баш онако како је ратовао и Милош С. Милојевић на истоку), генерал Алимпић је био представник регуларне, споре државне војне машине Кнежевине Србије. Новине у Новом Саду и Панчеву отворено су оптуживале Алимпића да је неспособан, да намерно кочи народни устанак на Дрини и да „гуши народну иницијативу” својим крутим војним наредбама. За њих он није био народни војвода, већ „бирократа у чину”.
3. Геополитички страх од Аустроугарске: Политичари из Војводине, који су свакодневно седели у пештанском сабору, одлично су знали да Аустроугарска само чека изговор да војно ушета и анектира Босну. Они су сматрали да овако отворени прогласи Београда, који позивају босанске католике и муслимане под српско окриље, директно провоцирају Беч и увлаче Хабзбуршку монархију у рат који ће смрвити Србију.

Генерал Ранко Алимпић нашао се у маказима историје. Док је са једне стране, у сопственом штабу, преживљавао пакао са небулозним депешама београдског министарства које му је одузимало војску и помоћнике (о чему смо писали у претходним текстовима), са друге стране је трпео ударце војвођанске српске штампе која га је прогласила за издајника народне ствари.

Овај проглас је остао прећутан јер руши бајку о апсолутном јединству. Србија је у рат за независност 1876. године ушла као дубоко растрзано биће: у Београду се калкулисало, руски генерали на истоку су шверцовали идеју Велике Бугарске, војвођански Срби су сањали републику и нападали војни врх, а генерал Алимпић је на Дрини, спутаних руку, у име краља Милана позивао Србе све три вере да се сете Лазара и Душана.

Аутори: ИА/АИ