Духови 1907. године: Зашто је савремени српски систем отуђен од народа

 Како је коначна победа грађанско-бирократске струје пре једног века створила данашњу партијску државу.

Када данас посматрамо Србију, често се питамо: зашто су институције хладне и корумпиране, зашто је партијска књижица вреднија од знања и зашто се грађани осећају као странци у сопственој земљи? Одговор лежи у догађајима који су свој врхунац доживели 1907. године, када је грађанско-бирократска струја однела коначну победу над народним концептом државе. Данас живимо директне, горке плодове те победе.

1. Култ „државног посла“ и партијска бирократија

Победом бирократске струје, држава је престала да буде сервис грађана и постала је сама себи сврха. Чиновништво, које је некада било средство за модернизацију, претворило се у затворени систем моћи.

• Историјска паралела: Сукоб радикала и напредњака с краја 19. века око тога ко ће запослити своје људе као локалне писаре и чиновнике је потпуно идентичан данашњој борби за „плен“ након избора. Данашњи култ државног посла, партијско запошљавање и претрпан административни апарат директна су последица модела у коме држава не живи од стварања нове вредности, већ паразитира на сопственом народу кроз намете.

2. Губитак аутентичног народног идентитета у просвети

Када је почетком 20. века дефинитивно поражена народна струја Милоша С. Милојевића и Митрополита Михаила, српска култура и просвета су механички преведене на стране, позитивистичке моделе. Последица тога данас је дубока криза идентитета.

• Историјска паралела: Као што је држава 1907. године законски дефинисала шта сме, а шта не сме да се истражује и учи о народној прошлости, тако и данас наш образовни систем производи кадрове који се васпитавају да слепо копирају туђе рецепте. Уместо да деца уче како да мисле и стварају на основу сопственог народног искуства и домаћих потенцијала, образовни систем се прилагођава глобалном тржишту рада, док се сопствена традиција неретко маргинализује као „назадна“.

3. Вечна „забуна у народу“

Наиме, највеће проклетство које живимо и данас јесте феномен лажне реторике који је бирократија усавршила још у 19. веку. Савремене политичке елите у Србији савршено користе исти рецепт: народу причају причу коју он жели да чује – куну се у народне интересе, традицију, дедовину и правду – док иза кулиса спроводе потпуно отуђену, бирократску политику која девастира домаћу економију, локалне ресурсе и породицу. Народ је и даље у стању трајне збуњености јер верује речима, док одбија да види дела.

4. Недостатак праве алтернативе

Данашња политичка сцена у Србији је заправо верна копија унутрашњих сукоба унутар грађанско-бирократске струје. Све велике политичке опције припадају истој матрици. Они се не свађају око тога како вратити државу народу и обновити изворни српски друштвени концепт Косте Цукића, већ се сукобљавају искључиво око тога ко ће управљати тим отуђеним бирократским апаратом и чинити његову нову касту.

Закључак

Србија неће пронаћи унутрашњи мир нити стабилност све док не препозна ову деценијску превару. Повратак изворном концепту – где се модерно друштво гради из аутентичног српског народног искуства, а не кроз слепо и понизно копирање туђих модела – једини је начин да држава поново постане кућа својих грађана, а не њихов отуђени господар. Научна заједница можда тек треба да реагује и да свој суд о овим процесима, али народ последице ове победе живи свакога дана.

Аутори: ИА/АИ

---