СТУДЕНТСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ ПРОТИВ БИРОКРАТИЈЕ: Како је Гарашанинова кабинетска каста угушила невидљиву војску Милоша С. Милојевића
Када данашња критичка историографија покушава да објасни зашто је Србија изгубила економски и културни рат на југу Балкана крајем 19. века, она увек кривицу сваљује на „неповољне геополитичке околности“. Међутим, Милош С. Милојевић у својим „Цртама ратних слика“ оставља документе који доказују суву реалност: Србију није поразио спољни непријатељ, већ унутрашњи раскол између аутентичног студентског народног покрета и Гарашанинове отуђене бирократске власти.
Да бисмо разумели дубину ове трагедије, морамо погледати ко су били људи који су носили народни програм на терену и ко су били они који су их из београдских салона саплитали.
Друго одељење Богословије: Први српски студентски покрет са терена
Када је Милојевић основао и повео чувено Друго одељење Београдске Богословије, он није стварао кабинетске чиновнике. Он је створио живи, борбени студентски народни покрет. Питомци овог одељења нису били београдска деца из богатих трговачких кућа која су маштала о дипломатским каријерама у Паризу. То су били синови српског сељака и домаћина са најугроженијих терена под Турцима – младићи из Куманова, Скопља, Пирота, Охрида и Призрена.
Милојевић је разумео закон терена: кућа се не брани пустим букваром из Беча, већ живим човеком. Његови студенти су школовани да буду народни трибуни, учитељи, свештеници, али и занатлије и трговци (за оне који нису били за књигу).
- Њихов задатак: Да се врате на своја вековна огњишта и премреже терен мрежом просвете, домаћих заната и економске самоодрживости кроз сва три закона нашег народа (и православни, и мухамедански, и римокатолички).
- Њихова снага: Они су били невидљива народна војска која је зближавала и братимила поцепане српске нахије пре избијања рата 1876. године. Они су на терену поделили лозинке и спремили Општи устанак у 30 нахија Праве Србије.
Гарашанинова бирократија: Страх од сопственог народа
Насупрот овом живом младом ткиву стајао је владајући апарат који је утемељио Илија Гарашанин. То је била класична бирократска власт – кабинетска каста која је Србијом управљала помоћу увезених параграфа и швапских прописа. За ове салонске политичаре, држава је била бирократска машина, а народ поданичка маса која служи да плаћа порез и гине када они то у кабинету испланирају.
Када је Гарашанинова бирократија видела снагу, заједништво и фанатичну доследност Милојевићевог студентског покрета, у Београду је завладала паника. Бирократе се по природи ствари плаше свега што не могу да контролишу из својих канцеларија. За њих су ови младићи са јужних терена били „неоријентисани“, радикални и опасни за тадашњу опрезну, капитулантску дипломатију Кнежевине Србије.
Трагедија издаје: Како бирократска глупост „побугарује“ сопствену памет
И тада на сцену ступа оно што Милојевић назива „сврачијим мозгом, обешћу и непреставимом глупошћу“ државног врха. Београдска бирократска власт доноси сулуду одлуку: затвара Друго одељење Богословије!
Размислите о размерама ове војно-стратешке издаће на сопственом терену. Наместо да држава логистички подржи мрежу од хиљаду писмених занатлија и учитеља који држе свест и привреду на југу, они тај студентски покрет буквално силом избацују из Србије. Ови младићи, остављени на ледини без ичега, бивају гурнути у руке руским славенофилским фондовима, који их одводе у своје заводе, доучавају и – како Милојевић крваво сведочи – побугарују!
Гарашанинова бирократска кућа је из чисте заједљивости и кратковидости поклонила сопствену децу туђим пројектима. Тим потезом, Београд је сам себи одсекао уши и предао културни и етнографски рат за Стару Србију и Македонију пре него што су наши војници уопште изашли на позиције. Ово је вечита лекција за заједницу од карактера: када државом управља салонска бирократија, њен највећи непријатељ није окупатор, већ сопствени, слободни народни покрет који одбија да савије кичму пред параграфима на вересију.
Коментари
Постави коментар