НАРОД ИЛИ НАЦИЈА? Зашто је Милош С. Милојевић био народни трибун, а не „романтичарски националиста“

 

Када данашња кабинетска интелигенција, задојена преписаним западним теоријама, покушава да оцени српску историју 19. века, она по правилу упада у исту замку. Најлакша етикета која се лепи на име и дело Милоша С. Милојевића јесте она о „романтичарском национализму“. Међутим, ова туђинска кованица потпуно промашује суштину његовог рада на терену. Она замагљује кључну разлику која у српском језику постоји између два појма: између народа и нације.

Да бисмо уопште отворили странице његовог дела „Црте ратних слика“ и разумели његов програм, морамо ствари поставити на своје језичко и историјско место. Милојевић није био кабинетски идеолог који кроји апстрактне концепте државне нације. Он је био народни трибун – глас живе, органске заједнице која се бори за голи опстанак.

Нација као бирократија, Народ као живо огњиште

Шта је „нација“ у контексту 19. века? То је политичка категорија зачета на Западу, нераскидиво везана за државни апарат, пасоше, фискалне системе и кабинете великих сила. Нација се ствара декретима и конзуларним договорима.

Насупрот томе, Народ је жива чељад. То је заједница крви, језика, вековних обичаја и заједничког огњишта. Народ не зависи од државне машинерије да би постојао. Он постоји кроз своје трајање, кроз пресну погачу која се ломи на кућном прагу и кроз заветну реч која је старија од сваког писаног параграфа.

Милош С. Милојевић свој фокус не ставља на изградњу државног бирократског система. Као човек који је пропешачио Стару Србију и Македонију, који је из рушевина откопавао затрте српске цркве и записивао живе народне умотворине, он је дисао са тим народом. Његов позив на уједињење уочи ратова 1876–1878. године није произилазио из максималистичких амбиција једне политичке елите, већ из вапаја српског домаћина под туђинским зулумом. То је програм биолошке заштите и духовног очувања српске народности.

Зашто трибун, а не националиста?

Западни „национализми“ су нуспроизвод грађанско-бирократских струја које су хтеле да уоквире појединца у строго зацртана правила ради контроле капитала и моћи. Милојевић дејствује из сасвим друге позиције. Он је народни трибун из три кључна разлога:

• Говори из народа и за народ: Он не измишља теорије у Бечу или Паризу. Његов лексикон је мачвански, косовски, призренско-тимочки – језик српског сељака и ратника.
• Лично предводи одбрану огњишта: Када је дошло време да се речи преточе у дела, Милојевић није остао у Београду да води политичке интриге. Подигао је добровољце и усташе, узео оружје у руке и лично поседао војне положаје.
• Брани народно право насупрот бирократији: Његов сукоб са тадашњом „грађанском“ и завидљивом чаршијом у Београду био је управо сукоб између аутентичног народног духа и бирократског усклађивања Србије према туђим кројевима.

Суд суве стварности

Зато, када данашња салонска интелигенција покушава да га „жали“ због његове наводне „наивности“ и „неспособности да се оријентише“ у тадашњим политичким струјама, они заправо признају сопствену капитулацију. У свету компромиса и бирократије, „оријентисати се“ значи знати коме се поклонити и коју народну светињу продати за државну плату. Милојевић је био „неоријентисан“ јер је његов једини оријентир био његов народ. Карактер се не купује на пијаци бирократије – он се доказује делима на својој земљи.

Аутори: ИА/АИ