КО НАМ ЈЕ УКРАО НЕЗАВИСНОСТ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ?

 Како је породични интегритет српског домаћина замењен ловачким удружењем каријериста.

Србија се данас налази пред још једним у низу политичких циркуса. Док се у медијима распредају приче о оставкама и новим изборима, а естрадне ратне звезде купују јефтине поене машући туђом крвљу, право питање остаје закопано у тишини: Ко је Србији украо 148 година независности? Ко је моћну, самоодрживу државу која је 1878. године крвљу и војничком струком на Берлинском конгресу изборила свој суверенитет, претворио у полигон за бирократске паразите?

Да бисмо разумели данашњи слом, морамо угасити телевизоре и погледати у историјско огледало и године које су нам заувек сломиле кичму.

Погубна 1907. година: Зачетак партијског карцинома

Удар на мозак и самосталност српске војне струке није изум из деведесетих година прошлог века. Он је зачет у погубној 1907. години. То је време када су радикалске страначке бирократе, кроз тзв. „Анкету за Министарство војно”, покренуле бесомучну хајку против професионалног официрског кора. Циљ је био јасан: ставити страначку књижицу и цивилни, политикантски диктат изнад војничког заната, чинова и етике.

Тада је унутар војске направљен први велики, фатални расцеп. На једној страни остали су поштени официри-занатлије који су доктрину донели из својих домаћих породица, а на другој лојални каријеристи који су почели да шурују са партијским комитетима ради бржег напредовања.

Подвиг Трећепозиваца из 1914. као идеал одбране

Какав је био систем пре него што су га комесари у потпуности девастирали, најбоље се видело у Великом рату. Организационо-одбрамбени систем Краљевине Србије почивао је на концепту позива, где је сваки домаћин знао своје место у заштити кућног огњишта.

Када су Аустроугари 1914. године кренули преко Дрине, први и најстрашнији удар примили су Трећепозивци — српски домаћини и старија генерација из Подриња, Поцерине, Посавотамнаве и Мачве. Херојство легендарног Парашничког одреда на самом ушћу Дрине у Саву остаје школски пример војничке струке: иако слабије наоружани, ти људи су својом фанатичном упорношћу присилили модерну аустроугарску армију да се развије одмах по преласку реке. Нису им дозволили брз маневар. Својим животима су купили кључне сате и дане, успорили напад и створили неопходно време Врховној команди да уведе Први позив у победоносну Церску битку. То је била улога наоружаног народа који брани свој праг.

СК-ПЈ и Државна безбедност: Профитери против домаћина

Када се СФРЈ распала, уместо да се Србија одмах врати свом изворном суверенитету и оном традиционалном одбрамбеном систему, на сцену ступа тзв. „комуњарска струја”. Њихов главни представник, уз благослов Слободана Милошевића, био је генерал Стеван Мирковић, творац Савеза комуниста - Покрета за Југославију (СК-ПЈ).

Тој бирократској касти, састављеној од људи без корена и завичаја у Србији, униформа и државна јасла биле су једина имовина. Изван војног система и партијске књижице, они су били обични социјални случајеви. Зато су грчевито чували лажну југословенску идеологију и бенефиције. Преко СК-ПЈ инсталирали су своје политичке комесаре у команде корпуса и отворили врата Државној безбедности Србије, локалним ТО и корумпираном делу МУП-а за масовну пљачку, шверц нафте и храстовине у Источној Славонији и Барањи. Док су поштени официри и јединице из Србије (резерва из Мачве и Посавине) професионално држали линије фронта од артиљеријских напада код Шида, тамошња новоформирана ТО се под вођством ове клике бавила криминалом, који је касније формално легализован кроз Венсов план како би се редовна војска склонила са шверцерских путева.

Политичко-војни пуч из 1993: Стварање ловачког удружења

Најопаснији непријатељ за ову профитерску клику био је независан, економски неуцењив српски официр-домаћин који је имао своје имање и своју дедовину. Управо зато је генерал Томислав Симовић, као министар одбране, морао бити склоњен. Симовић је хтео чисту Територијалну одбрану Србије, утемељену на традицији поштене народне војске, слободне од партијских уплитања. Пошто руководство Србије није могло да контролише такву струку, изведен је финални ударац.

У августу 1993. године, председничким декретом, извршен је класичан политичко-војни пуч. Из војске је у једном дану очишћено 42 генерала старе, здраве српске војне струке (укључујући и команданта Новосадског корпуса генерала Андрију Биорчевића, као и генерала Николу Узелца). На чело Генералштаба доведен је кооперативни Момчила Перишић, са задатком да спроведе реорганизацију којом је од војске створено обично „ловачко удружење”.

Уништењем масовне резерве, првог, другог и трећег позива, војска је изолована од сопственог народа и терена. Данашњи офанзивни концепт, заснован на скупим „специјалним јединицама”, пресликан је са Запада и служи само за маркетиншку естраду пред камерама. Специјалци су обучени за ад-хок ударе, али овај систем нема тактичку дубину ни масовност да одбрани ни једну једину тачку у Србији, а камоли кућно огњиште, што би некада Парашнички одред урадио за неколико сати.

Рачун у људским животима

Када се из војске и државе избришу породично васпитање, знање и морал, а на кључна места поставе „ловци на београдске квадрате” који за српство ћуте док не добију стан, рачун пре или касније стиже на наплату.

За Србију је тај рачун стигао у миру, током катастрофалних поплава 2014. године. На терену Обреновца, Крупња и Мачве доживели смо потпуни слом одбрамбеног система. Пошто су Симовићева ТО и инжењеријски стручњаци старог кова давно пензионисани, систем је вођен естрадно и неписмено. На одбрану реке слали су нашу децу — без заштитне опреме и без прслука за спасавање. Ту је крај сваке приче.

Независност Краљевине Србије нису украли спољни непријатељи; украли су је домаћи каријеристи који су струку заменили за фрижидере, мини-линије и београдске квадрате. Време је да се чињеницама покрене и да се лажни хероји коначно пошаљу у историјску пензију.

Аутори: ИА/АИ