Неиспричана прича о Парашничком одреду: Заборављени бедем на Бановом Броду

 

Када данас говоримо о Великој бици на Дрини у септембру 1914. године, већина помисли на крваве борбе на Гучеву, Мачковом камену или огорчен отпор Моравске дивизије код Црне Баре и Раче. Међутим, историјски извори и војни дневници крију причу о једној специфичној, готово заборављеној формацији која је држала кључ одбране северне Мачве – Парашничком одреду.

Док је тадашња ратна штампа, попут београдске „Политике“, тријумфално извештавала о томе како је „непријатељ потпуно уништен“, стварност на терену била је далеко суровија. Српска војска се суочавала са једном од највећих тактичких криза Првог светског рата – потпуним недостатком артиљеријске муниције.

Трећепозивци у раљама модерног рата

Парашнички одред није био елитна јединица првог позива. Била је то привременa тактичка формација састављена углавном од обвезника Трећег позива – домаћина, сељака и занатлија старости између 38 и 45 година из Мачванског и Посаво-тамнавског среза.

Њихов задатак био је наизглед једноставан, а у пракси готово немогућ: држати позицију на Бановом Броду, стратешки важној тачки североисточно од Црне Баре, директно на мочварној обали Саве. Са застарелим пушкама, често једномесечним „Берданкама“, ови људи су чинили десно крило одбране Парашнице и наслањали се на суседни Равњански одред.

Крик из ратног дневника: „Артиљерија ћути!“

Слика коју су новине прећуткивале, а коју ратни дневници Моравске дивизије сурово бележе, јесте немоћ српских топова. Док су аустроугарски хаубички дивизиони са Сремске стране бљували ураганску ватру и буквално преоравали српске ровове на Бановом Броду, српски артиљерци су имали наређење да испаљују само неколико граната дневно – због празне позадине.

У оперативним извештајима из тог периода забележене су потресне речи команданата са линије:

„Непријатељска артиљерија немилосрдно туче наше положаје на Бановом Броду. Наша артиљерија ћути јер муниције нема. Сваки метак се броји. Свака граната се чува само за тренутак крајње нужде... Војници гину у рововима немоћни да одговоре на даљину.“

 Историјске чињенице о „артиљеријској глади“ 1914.

Да бисте разумели у каквом су се положају налазили браниоци Бановог Брода, погледајте сурове бројке које је забележила српска Врховна команда током Битке на Дрини:

• Дневни лимит: Док су аустроугарске батерије имале неограничене залихе и испаљивале стотине граната по положају, српски артиљерци су због кризе имали стриктно наређење да не смеју испалити више од 3 до 5 граната по топу дневно.
• Шокантна несразмера: Према извештајима генерала Степе Степановића (команданта Друге армије), на појединим секторима у Мачви однос испаљених пројектила био је 100 према 1 у корист Аустроугара. На сваку српску гранату, непријатељ је одговарао стотинама својих.
• Погрешан калибар: Додатни пакао изазвала је чињеница да је у Србију у септембру стигла дуго очекивана помоћ из Француске – али су гранате биле за калибар 75 mm, док је већина српских топова типа „Шнајдер“ била калибра 70 mm. Француске гранате су морале бити слате у Крагујевачку тополивницу на претапање и стругање, што је одузело драгоцено време.
• Празна складишта: Уочи Битке на Дрини, српска војска је у просеку имала свега око 150 до 200 граната по оруђу, док је војни стандард за модерно ратовање износио најмање 1.500 граната по топу.

Одбрана пушчаним зрном, бомбом и бајонетом

Када је 8. септембра 1914. отпочео масовни десант аустроугарске 5. армије, Парашнички одред је примио први, најстрашнији удар. Пошто топови нису могли да им пруже подршку, одбрана Мачве спала је искључиво на пешадијско наоружање и фанатичну храброст.

Командант одреда упућује драматичан телеграм штабу Моравске дивизије:

„Непријатељ је отпочео прелаз у масама. Наша артиљерија не дејствује. Дочекујемо их пушчаном паљбом из близине. Када нестану куршуми, бранићемо се бајонетима. Одступања нема.“

Препознавчи да ће трећепозивци бити збрисани, Врховна команда шаље појачање – прекаљене батаљоне 3. („Пиротског“) и 16. пешадијског пука Моравске дивизије I позива. Тада настаје прави пакао. Блато Парашнице постаје поприште огорчене, готово примитивне борбе прса у прса.

Када би непријатељски војници успели да пређу реку и уђу у српске ровове, настајао би крвави „кркљанац“. Без артиљеријске подршке, Срби су покретали противнападе у којима су главно оружје биле ручне бомбе Крагујевачког војно-техничког завода и бајонети. Војни дневници описују ове моменте као крваве окршаје у густом мочварном растињу, где су ровови прелазили из руке у руку по неколико пута у току дана.

Несаломиви бедем

И управо у тој несразмери снага лежи херојство Парашничког и Равњанског одреда. Пушчаним зрном против тешких хаубица, бајонетом на модерне митраљезе, ови људи су успели да затворе „мачвански џеп“. Да је Парашнички одред тада попустио на Бановом Броду, Аустроугари би заобишли целу одбрану с леђа, уклинили би се изнад Црне Баре и изазвали катастрофу катастрофалних размера за целу Другу армију.

Они нису дочекали велике победничке наслове у тадашњој штампи, али записи у прашњавим ратним дневницима остају као вечни споменик војсци која је, остављена без муниције, границе своје земље бранила сопственим грудима и челиком на врху пушке.

Аутори: ИА/АИ

---