Сенке из мачванског блата: Трагедија 600 несталих ратника Моравске дивизије (1914)

 Постоји једна ратна рана која ни након више од сто година није зацелила у српској историји. То није рана од шрапнела, нити изгубљена битка – то је сурова, тиха чињеница да се преко 600 бораца Моравске дивизије I позива и данас службено воде као нестали у крвавим јесењим данима 1914. године.

Иза сувих војних спискова и архивских белешки крије се пакао људи који су дали све за отаџбину, а заузврат нису добили чак ни крст са својим именом. Њихова тела су остала заробљена између ратних ровова, у тишини необележених гробова расутих по њивама, шљивицима и јаругама од Лиманске аде па све до падина Поцерине.

Како се у рату губи име?

Да бисмо разумели зашто се стотине бораца, међу којима је био велики број Топличана, Јабланичана и Нишлија, води као „нестало“, морамо погледати у хаос одбрамбених борби током септембра и октобра 1914. године. Губитак идентитета погинулих ратника одвијао се кроз три сурова сценарија:

1. Пакао „Ничије земље“: Током борби на сектору Црна Бара – Парашница и касније на линији Липолист – Цуљковић – Добрић, ровови српске и аустроугарске војске често су били удаљени свега тридесетак метара. Војници који су гинули у међупростору физички нису могли бити извучени. Њихова тела су остајала на попришту недељама, под отвореним небом, све док их земља и речно блато сами не би прогутали.
2. Аустроугарске санитарне јаме: Када би аустроугарске трупе заузеле српске положаје, њихове санитетске службе су бацале тела погинулих српских војника у заједничке санитарне јаме ради спречавања зараза, без икаквог пописа, узимања војничких исправа или бележења имена.
3. Драма повлачења под ватром: Средином октобра, када су се Гвоздени пук и пратеће јединице повлачили под сталним притиском непријатељске потере ка Колубари, сваки војник који би пао смртно погођен морао је бити остављен. Другови нису имали времена да им ископају гроб.

Заборав у позадини: Гробља без иједног имена

Највећи апсурд и бол ове трагедије лежи у чињеници да стотине ових војника нису нестале на фронту, већ у српским санитетским и болничким линијама у позадини.

Тешко рањени борци са линије Липолист – Цуљковић – Добрић евакуисани су колико год је то било могуће према привременим сеоским превијалиштима и војним болницама. Они који су подлегли ранама дуж линије повлачења, сахрањивани су брзо на локалним сеоским гробљима у Липолисту, Цуљковићу и Добрићу. Најтежи рањеници који су пребачени у град, своје последње дане завршили су у болницама у Шапцу, одакле су масовно сахрањивани на шабачком Доњошорском гробљу.

Иако су ови људи издахнули на рукама српских лекара и болничара, у хаосу ратног расула, под константним артиљеријским бомбардовањем и паничном евакуацијом пред надирућим непријатељем, војни протоколи су заказали. Та срушена евиденција оставила је језиве последице: до дана данашњег, на овим сеоским гробљима, као и на великом Доњошорском гробљу у Шапцу, имена и презимена погинулих и сахрањених бораца Моравске дивизије никада нису пописана. Закопани су као безимене војничке сенке, без крста који носи њихово рођено име.

Заједно у смрти: Костурница у порти Шабачке цркве

Сва суровост ове безимене трагедије материјализована је на једном месту у самом срцу Шапца. У порти Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла налази се монументални спомен-комплекс и заједничка крипта која крије најстрашнији завет 1914. године.

У овој костурници заједно почивају погинули војници и поубијани цивили. Аустроугарска ка kazнена експедиција није бирала жртве; бес због војничких неуспеха на Дрини и Поцерини истресали су на мачванским женама, деци и старцима. Када су кости након рата сакупљане са стратишта, смрт их је већ толико изједначила да се често нису могле раздвојити.

Уметник је ову везу војске и народа овековечио генијалном, али претужном архитектуром: на самом врху монументалног споменика налази се фигура српског војника ратника, док се у самој основи, на рељефима и постаменту, налазе фигуре измучених цивила. Војник на врху симболизује вечну стражу и одбрану, док народ у основи представља темељ те одбране и жртву преко које је слобода плаћена.

Међутим, и у овој порти понавља се исти историјски зајед — за стотине оних чије кости почивају у крипти испод споменика, појединачна имена и презимена никада нису у потпуности пописана. Споменик стоји као вечна уметничка громада, али имена људи који је чине и даље недостају.

Најтежи дуг потомака

Чињеница да се 600 бораца и данас води као нестало, а да стотине леже безимене на званичним гробљима и у заједничкој шабачкој крипти, значи да у Топлици, Пустој Реци, Јабланици и широм Србије постоје породице чији дедови и прадедови немају своје свеће у родном крају.

Мачванске њиве, поцерские шуме, заједничке парцеле и крипта шабачке цркве и даље крију ову највећу тајну из 1914. године. Ових 600 несталих бораца Моравске дивизије и недужни цивили који почивају са њима јесу невидљиви темељ наше слободе. Они нас подсећају на дуг који као друштво још увек нисмо вратили својим најбољим синовима — дуг да се сваком телу пронађе мир, а сваком изгубљеном имену врати достојанство.

---