УЗРОЦИ СМЕНЕ ГЕНЕРАЛА 1993. ГОДИНЕ: КАКО СУ „КОМУЊАРЕ” СЛОМИЛЕ КИЧМУ СРПСКОЈ ВОЈНОЈ СТРУЦИ

 Пад Владе у Београду и најава нових избора поново отварају брисани простор за лажне медијске наративе и естрадни патриотизам. Да бисмо разумели како је Србија доведена у стање безбедносне и кадровске немоћи, морамо се вратити у преломну 1993. годину и до детаља оголити стварне узроке војно-политичког пуча од 26. августа. Тај дан, када је декретом у једном дану пензионисано 42 генерала старе школе, у званичној историји се лажно приказује као „кадровско подмлађивање”. У стварности, то је била сурова операција Слободана Милошевића, његове партијске клике из Савеза комуниста - Покрета за Југославију (СК-ПЈ) и Државне безбедности Србије, изведена из веома конкретних војних и финансијских разлога.

Права српска струка, предвођена генералима попут Томислава Симовића и Андрије Биорчевића, морала је бити ликвидирана из Генералштаба због три кључна фактора:

1. Економски колапс, санкције и шверц ван контроле државе

Година 1993. била је година хиперинфлације и потпуног економског слома. У таквом хаосу, „комуњарска струја” у војном и political врху видела је своју највећу егзистенцијалну шансу. Преко територије Источне Славоније и Барање — под плаштом Венсовог плана — успостављена је сива економија милионских размера.

Проток новаца од нелегалног шверца нафте, цигарета и сече славонске храстовине кретао се потпуно ван контроле званичних државних органа, Владе и Устава Србије. Ове канале контролисали су Ресор државне безбедности (РДБ) Србије, локална компромитована ТО Славоније и део војног врха око генерала Стевана Мирковића. За ову бирократску касту, која није имала ни корен ни завичај у Србији, униформа и државна јасла били су једина имовина — изван тога они су били социјални случајеви. Рат и санкције били су њихов пословни план. Поштени официри-занатлије, који су инсистирали на војничком реду, закону и заштити државне границе, постали су директна претња овом институционалном криминалу јер нису хтели да зажмуре пред шверцерским камионима на линијама разграничења.

2. Терористички напад 16. јануара и опструкција мира

Док је привреда крварила, рат на терену Босне и Херцеговине дошао је до тачке преокрета. Дана 16. јануара 1993. године извршен је терористички напад директно на територију Србије, када су муслиманске снаге под командом Насера Орића дејствовале према општини Бајина Башта и Хидроелектрани Перућац. Иако нису прешли реку Дрину, њихов циљ је био јасан — угрожавање живота грађана Србије и деструкција кључног, виталног енергетског објекта државе. Здрава војна струка је тада имала и тактичку снагу и пуни међународни легитимитет да војнички потпуно неутралише ово терористичко упориште преко реке, осигура границе и присили супротну страну на брз и трајан мир под повољним условима.

Међутим, завршетак рата у првој половини 1993. године био је највећа ноћна мора за Милошевићеву клику и профитере из ДБ-а. Мир би значио гашење нелегалних фондова, повратак војске у уставне оквире и успостављање јаког одбрамбеног суверенитета на челу са неуцењивим људима. Да би продужили рат у БиХ за још две и коју крваву годину — тачно онолико колико је било потребно да безбедносне структуре заврше економско черупање терена — српски официри од заната су морали бити смењени, а контраофанзива и војнички одговор нападнути из самог Београда.

Када је 16. јануара 1993. године отпочео жесток терористички напад снага Насера Орића на подручје општине Бајина Башта, на мети се нашао витални енергетски систем Србије — Хидроелектрана Перућац. Иако непријатељске снаге нису прешле реку Дрину, њихова артиљеријска и пешадијска дејства са леве обале директно су угрозила сам објекат бране и животе грађана Србије.

Свака озбиљна армија на свету у таквом тренутку има јасну, аутоматску дужност: да неутралише ватрене тачке непријатеља које туку по њеној територији. Професионални официри и војна струка на терену су моментално препознали шта треба чинити — постојали су сви тактички услови и пуни међународни легитимитет за снажан контраудар преко реке који би заувек угасио то терористичко језгро и присилио другу страну на устукнуће и трајан мир.

Међутим, тада на сцену ступа унутрашња саботажа из војног и политичког врха у Београду. Док су војници на линији гледали како гранате падају на Перућац, из престонице стижу шокантна наређења — забрана узвраћања ватре и везивање руку сопственој струци.

Зашто је Београд изнутра опструирао одбрану сопствене хидроелектране?
Одговор је суров, али логичан када се склони естрадни маркетиншки параван. Милошевићевом режиму и његовим безбедносним структурама тог јануара 1993. године мир није био опција. На умирење фронта и војничку победу гледали су као на егзистенцијалну претњу сопственом пословном плану.

Да је војска тада професионално одговорила и угасила жариште око Перућца, рат у Босни би се брзо урушио и кренуо ка завршетку. А завршетак рата би за ону „комуњарску струју” у војсци и Државној безбедности значио:

• Повратак редовне, уставне контроле над границама и путевима.
• Потпуно гашење нелегалних милионских фондова који су текли из Славоније ван свих државних каса.
• Губитак утицаја партијских комесара из СК-ПЈ и престанак пљачке.

Како би продужили хаос за још две и по крваве године — тачно онолико колико је безбедносним структурама било потребно да заврше економско черупање терена и уновче рат — Београд је свесно пустио да Перућац буде мета. Везали су руке стручним официрима на Дрини, а само седам месеци касније, у августу 1993, извели су коначни војни пуч. Очистили су 42 генерала старе школе који су инсистирали на заштити кућног огњишта, а војску предали Момчилу Перишићу да од ње направи немоћно „ловачко удружење”. Издаја у Бајиној Башти није била војнички пропуст, већ хладнокрвна политичка калкулација бирократије која је завичај и породично васпитање заменила за шверцерске канале.

Да би замазали очи јавности и прикрили чињеницу да забрањују прави контраудар, бирократе из Београда повлаче потез који се коси са основном војном науком. На терен око Бајине Баште и Перућца они шаљу 63. падобранску бригаду.

За обичног човека и медије, то је зазвучало моћно — послати су најбољи специјалци, елита војске. Али за сваког озбиљног официра од заната, то је био јасан знак саботаже:

• За шта је обучена Падобранска бригада? Специјалне падобранске јединице свуда у свету су десантне снаге. Оне су намењене за брзе, тачкасте ударе у дубини непријатељске територије, диверзије и изненадне препаде. Оне нису бројчано, тактички ни логистички пројектоване да држе и бране фронт.
• Шта је стварно било потребно на Дрини? Нападу по ширини и дубини, каквим је Насер Орић дејствовао са десне обале, могла је професионално да одговори искључиво класична моторизована пешадијска бригада. То је јединица која има масовност, која је обучена за рововску, фронтовску борбу, која поседује тактичку дубину, тешку артиљерију и инжењерију способну да потпуно затвори и исконтролише речни правац.

Употребити падобранце да глуме обичну пешадију и држе класичну линију фронта било је свесно трошење и жртвовање војне елите. Београд је то урадио да би створио естрадну димну завесу — медији су имали причу о специјалцима на терену, а линија фронта је због недостатка моторизоване пешадије намерно остављена без могућности да изведе прави тактички противнапад по ширини и дубини. Руке струке су биле везане, Перућац је остао мета, а рат у Босни је успешно продужен ради заштите шверцерских милиона СК-ПЈ и Државне безбедности.

Напади око Перућца у јануару 1993. године показали су „комуњарама” да професионални официри у редовном ланцу командовања представљају опасност за њихове пословне планове. Официр од заната тражи јасна наређења, поштује закон Србије и Женевске конвенције.
Да би се то заобишло, Перишић убрзо након пуча формализује рад 30. кадровског центра (за Војску Републике Српске) и 40. кадровског центра (за Српску војску Крајине). Преко ових административних паравана, Београд је успоставио двоструке аршине и двоструку команду:

• Официри су званично били вођени као припадници Војске Југославије у Београду, примали су плате, бенефиције и уговоре из буџета Србије.

1. Стварно су били упућивани на фронтове ван Србије, али не да воде рат по правилима војне науке, већ да буду под контролом Државне безбедности и политикантских кругова.
2. Управо овде долази до изражаја она разлика између српског домаћина и социјалних случајева са стране. 30. кадровски центар постао је пијаца за куповину војничке савести:
   • Официри који нису имали завичај ни егзистенцију у Србији, а који су у рововима ћутали за српство, преко овог центра су уцењивани и награђивани. Да би добили извојеване станове у Београду, чинове и пензије, морали су бес pogovorno да извршавају наређења која су стизала из политичких кухиња.
   • Сваки покушај професионалног отпора, попут оног када је струка захтевала моторизовану пешадију уместо елитног трошења 63. падобранске бригаде, преко овог центра је моментално сечен у корену. Официр који мисли својом главом био би једноставно избрисан са платног списка и из кадровске евиденције, чиме би преко ноћи постао социјални случај на улици. Лојалност београдским квадратима постала је важнија од заштите сопственог војника.

Кроз 30. кадровски центар, Перишић је омогућио да се на терену Босне и Херцеговине у потпуности примени она погубна, бирократска доктрина фронталног трошења људства коју је водио Ратко Младић.

• Пошто су поштени генерали који су знали тактику (попут Симовића и Биорчевића) уклоњени, центар је на терен слао и форсирао кадрове који су дозволили масовно увођење недисциплинованих добровољачких јединица.
• Ове паравојне снаге, под директном контролом Државне безбедности, имале су задатак да праве естрадну димну завесу и контролишу шверцерске токове (нафту у Ђелетовцима, дрвну грађу и робу), док је редовна војска коришћена као топовско месо за држање линија.

Стварање 30. кадровског центра био је завршни административни ударац којим је избрисана вековна традиција Трећег позива и Парашничког одреда из 1914. године. Војска је претворена у бирократски апарат корумпираних извршилаца. Када се ланац командовања уруши и подреди шверцу и квадратима, војска губи своју одбрамбену моћ. Каснији рачун за ово Перишићево „ловачко удружење” стигао је, како смо већ заједнички дефинисали, током катастрофалних поплава 2014. године, када је у миру потпуно неписмено и не обучено руководство слало нашу децу на насипе Мачве без основних заштитних прслука за спасавање. Систем је дефинитивно капитулирао пред сопственим криминалним наслеђем из 1993. године.

3. Неуцењивост српског домаћина против „ловаца на квадрате”

Главни унутрашњи узрок пуча била је економска неуцењивост здраве српске струје. Генерали Симовић, Биорчевић и пуковници њиховог калибра потицали су из Србије. Када би скинули униформу, они су стојали на својој земљи, имали су свој породични корен, своју дедовину и обезбеђену егзистенцију. Војску су водили из осећаја части и кућног васпитања.

Наспрам њих стајали су каријеристи и „ловци на београдске квадрате” (попут потпуковника Владе Лиздека) који су за српство ћутали у рововима док не реше своје стамбено питање. Политичком врху војни у Београду били су потребни покорни извршиоци, а не људи са личним интегритетом. Генерал Симовић је сменен јер је кроз концепт уставне Територијалне одбране (ТО) Србије хтео да направи систем народне војске која одговара само закону, а не партијским комитетима СК-ПЈ. Када је Симовићева ТО укинута, а комплетан оперативни врх збрисан у августу 1993, на чело је доведен кооперативни Момчило Перишић.

Тада је почела брза трансформација војске у дезоријентисано „ловачко удружење”. Уништењем резерве, првог, трудног и трећег позива (који је некада, попут Парашничког одреда 1914, својим теренским знањем спасавао Србију), војска је изолована од свог народа. Зато данашњи офанзивни концепт малих „специјалних јединица” за сликање пред камерама нема тактичку дубину да одбрани ни једну једину тачку Србије — што се најсуровије видело у миру, током поплава 2014. године, када је неписмено руководство слало децу на насипе Мачве без основних заштитних прслука за спасавање. Пуч из 1993. није изведен због виших националних интереса, већ да би се војнички занат жртвовао зарад фрижидера, кућне технике и шверцерских милиона СК-ПЈ и Државне безбедности.

Аутори: ИА/АИ