Битке које чувају потомци: Како су Лиманска ада и пакао Поцерине отети од заборава (1914)
Држава на овим поприштима није подигла институционална обележја, па су ове велике битке остале дубоко закопане у прашњавим ратним дневницима. Све док ствари у своје руке нису узели појединци — они у чијим венама тече крв ових јунака.
Крвава зора на Дрини: Главни удар на Парашницу и одбрана Лиманске аде (8. септембар 1914)
Све оно што је званична штампа почетком септембра прећуткивала да не би урушила морал позадине, експлодирало је у зору 8. септембра 1914. године. Под заштитом густе магле и ураганске ватре хаубица, аустроугарска 5. армија отпочела је масовни десант преко Дрине. Аустроугарски главни правац напада био је усмерен на Парашницу, где је непријатељ покушао снажан фронтални пробој, док је на Лиманској ади покренут помоћни напад.
Иако замишљен као помоћни удар са циљем да се вежу српске снаге и развуче линија одбране, за борце на терену овај напад је био подеднако крвав и пресудан. На Лиманској ади непријатеља је дочекао легендарни Други пешадијски пук I позива „Књаз Михаило“ – чувени Гвоздени пук.
То није био обичан прелазак реке, већ сурова кланица у густом речном растињу, врбаку и шевару. Без подршке сопствене артиљерије, која је због акутног недостатка муниције морала да ћути, Гвоздени јунаци из Топлице и Јабланице су непријатеља дочекивали на „нож“. Бранили су блатњаве плићаке Дрине из непосредне близине и буквално својим телима затворили овај бочни правац, спречивши да аустроугарски помоћни напад прерасте у катастрофални обухват левог крила српске одбране.
Обележје подигнуто срцем потомка
Данас на Лиманској ади ипак стоји крст и спомен-обележје, али оно није плод државног пројекта. Подигао га је Зоран Ђорђевић, потомак ратника Гвозденог пука, који је сопственим средствима и залагањем изградио споменик на месту где му је предак крварио. Овај приватни чин дубоког поштовања и родољубља постао је једини траг који намернику данас говори да су на том месту Топличани држали бедем пред аустроугарском силом у паклу Битке на Дрини.
Одбрана Поцерине: Пакао на линији Липолист – Цуљковић – Добрић
Док Лиманска ада захваљујући Зорану данас има свој крст, падине Поцерине, на којима се фронт преселио средином октобра, и даље чекају своје обележје. Након више од месец дана непрекидних дејстава, преживели борци Гвозденог пука, под командом пуковника Миливоја Стојановића Брке, пребачени су на линију Липолист – Цуљковић – Добрић. То је постала задња линија одбране, капија коју аустроугарска 9. дивизија није смела да прође како не би потпуно угрозила Ваљево.
Од 10. до 18. октобра, на овом брдовитом потезу вођен је паклени рововски рат.
- Цуљковићки вис је бесомучно преораван шрапнелима, а ровови су били толико близу да се борба сводила на бацање ручних бомби из руке у руку.
- Код Липолиста и Добрића, српски војници су гладни, промрзли под јесењом кишом и без артиљеријске подршке, јуришима на бајонете одбијали таласе непријатељске пешадије.
Ова епопеја спасaла је Другу армију од сигурног опкољавања и омогућила извлачење тешких топова ка Колубари. Па ипак, када данас прођете кроз Липолист, Цуљковић или Добрић, сценографија ових славних дана потпуно недостаје — нема државних плоча, текстова ни путоказа.
Историјски зајед и лекција за будућност
Линија у Поцерини је у октобру морала бити напуштена због општег стратешког повлачења. Погинули борци Гвозденог пука су сахрањивани на брзину, у рововима, на њивама и по рубовима сеоских шума, због чега им се замео сваки траг.
Прича о Лиманској ади и Зорану Ђорђевићу показује нам важну ствар: историју не чувају само државни протоколи и велики буџети, већ живо сећање и кућно васпитање појединаца. Док Поцерина чека свог Зорана који ће на Цуљковићком вису подићи крст, ова попришта остају урезана у тишину земље, подсећајући нас на дуг који као друштво још увек нисмо вратили својим најбољим синовима.
Мештанин Горан Сладијевић из Бадовинаца дао део своје земље на поклонио потомцима ратника за подизање споменика. МЗ Бадовинци је помогла у логистици и при чишћењу терен за споменик. Бора Будалић из Бадовинаца градио и чува споменик са око 150 радног дана мобе. Песник Бата Цветуљски написао око 10 песама о Гвозденом пуку. Радили да изградњу писци: Драган Јосиповић, Милован Којић, пуковник Милован Јефтић и инж Слободан Ђорђевић...
Разговор са читаоцима
Потез Зорана Ђорђевића на Лиманској ади је пример како се дуг према прецима истински враћа. Шта мислите, зашто као друштво лако препуштамо забораву чак и оне тачке где је Гвоздени пук водио кључне одбрамбене борбе? Оставите своје мишљење у коментарима испод.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар