Илузија стабилности: Како прецењени динар обезвређује цену рада и уништава домаћи капитал
1. Феномен „прецењеног динара” и девизна илузија
Да би се разумела ова деструктивна динамика, потребно је оголити математику која стоји иза курса. Прецењен динар значи да домаћа валута на папиру вреди знатно више него што је њена реална куповна моћ унутар земље. Када у Србији имате кумулативну инфлацију која је годинама драматично виша него у еврозони (цене хране, услуга, енергената и грађевинског материјала су дуплиране или утростручене), а курс евра истовремено остаје закован на око 117 динара, долази до потпуног слома економске логике.
Тако се рађа „девизна илузија”. Статистика поносно приказује како просечна или минимална плата изражена у еврима расте из године у годину. Грађанима се сервира наратив да су богатији јер им плата износи 600 или 900 евра, уместо некадашњих 300 или 400. Међутим, када тај исти грађанин уђе у продавницу или покуша да плати занатлију, суочава се са чињеницом да је куповна моћ тог евра унутар Србије десеткована. Оно што је у Београду пре неколико година могло да се заврши или купи за 100 евра, данас захтева 200 или 300 евра. Евро у Србији губи вредност брже него било где у Европи, управо зато што га фиксни курс вештачки спречава да се прилагоди стварним домаћим ценама.
2. Обезвређивање цене рада: Радиш више, вредиш мање
Овакав монетарни амбијент има погубан утицај на цену рада домаћег радника. Рад у Србији се плаћа у динарима, а тај динар је, због домаће инфлације, изгубио своју унутрашњу вредност. Пошто је курс евра фиксиран, домаћи послодавци (нарочито они у производњи и извозу) су притиснути између две ватре: трошкови пословања у земљи им енормно расту због реалне инфлације, док им приходи од извоза у еврима остају исти јер је курс заглављен.
Као последица тога, послодавци немају економски простор да реално повећају плате радницима. Свако номинално повећање плате у динарима (које статистика одмах преточи у „већи износ у еврима”) у пракси је већ унапред поједено поскупљењем основних животних намирница и рачуна. Радник у Србији се тако налази у Сизифовој позицији: он својим радом ствара реалну вредност, али је његова плата изражена у куповној моћи све мања. Фиксни курс функционише као порески филтер који узима реалну вредност радничког труда и прелива је у одржавање макроекономске слике стабилности која користи само увозничком лобију и државној пропаганди.
3. Ерозија и девастација домаћег капитала
Највећа трагедија прецењеног динара лежи у томе што он директно онемогућава очување и репродукцију домаћег капитала. Некретнине су најбољи приказ овог процеса. Грађани Србије традиционално штеде у еврима и улажу у квадрате како би сачували вредност свог тешко стеченог новца кроз генерације. Прецењени динар је ту одбрану потпуно обесмислио.
Као што смо раније анализирали, да би стан од 100.000 евра задржао своју капиталну вредност, потребно је одвајати око 2,5% његове вредности годишње (око 208 евра месечно) у фонд за економску амортизацију – будућу капиталну реконструкцију објекта (замену инсталација, крова, фасде). Са минималном или просечном платом, која је у динарима обесцењена, породица тај новац једноставно нема од чега да одвоји. Они су присиљени да тај износ „поједу” да би преживели месец.
Али чак и када би породица некако успела да уштеди и одвоји тих 208 евра месечно за фонд за обнову, прецењени динар би ту уштеђевину претворио у прах. Када након неколико година затреба замена крова или реновирање, тих неколико хиљада уштеђених евра се мора променити у динаре да би се платили домаћи мајстори и грађевински материјал. Пошто је динар вештачки прецењен, за своје евре добићете веома мало динара, а цене грађевинских радова у Србији су у међувремену отишле у небеса. Резултат? Фонд који је теоретски требало да сачува вредност зграде, у реалности не може да покрије ни трећину потребних радова. На тај начин, супстанца домаћег капитала незаустављиво пропада. Зграде и станови старе, цеви труле, а власници немају економску моћ да их обнове. Капитал се топи пред њиховим очима.
4. Царство за шпекуланте и ломача за средњу класу
Док обичан грађанин губи и реалну цену свог рада и супстанцу свог капитала, овакав монетарни систем представља идеалан инкубатор за шпекулативни капитал. Фиксни курс и прецењен динар у комбинацији са огромним приливом неконтролисаног кеша чине Србију, а нарочито Београд, сигурном кућом за инвеститоре који желе брз и безбедан профит.
Они доносе девизни капитал (често сумњивог или нелегалног порекла), купују некретнине које у Београду достижу астрономске цене и тако „заробљавају” вредност у сигурној активи. Њима прецењени динар не смета – напротив, он им гарантује да ће њихов капитал изражен у еврима остати стабилан на папиру, а држава им кроз пореске олакшице и високе законске стопе амортизације омогућава да умање порезе на добит. Они извлаче економску цену (комeрцијалне кирије) од локалног становништва, додатно му исисавајући куповну моћ.
Са друге стране, средња класа и млада генерација су потпуно спржене на овој економској ломачи. Они немају приступ шпекулативном капиталу. Осуђени су на рад за домаћу динарску плату која губи трку са инфлацијом, док су цене квадрата прилагођене шпекулантима, а не локалним примањима. Млади људи не могу ни да помисле на куповину сопственог капитала (стана), јер би им рата кредита прогутала цела месечна примања, док старији власници некретнина полако постају социјални случајеви који живе у милионским зидовима које немају чиме да окрече.
Коначни биланс
Прецењени динар није сидро стабилности – он је анестетик који прикрива реално економско труљење друштва. Он ствара перверзан систем у коме је лакше шпекулисати и прати новац кроз бетон, него живети од поштеног рада и производити нову вредност. Док год се монетарна политика заснива на илузији јаке валуте унутар економије која губи реалну продуктивност, цена рада Срба ће бити социјална категорија, а домаћи капитал наслеђен од претходних генерација ће се неумитно трошити ради голог преживљавања. Београд јесте постао царство шпекулативног капитала, али цена тог царства јесте трајно сиромашење и економска ликвидација сопственог становништва.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар