Српски домаћин: Јачи од аустроугарских грофова и турских бегова
Главни извор те натприродне снаге српског домаћина лежао је у чињеници да у Србији, након Хатишерифа из 1830. године и протеривања спахија, није створена крупна феудална елита. Земља је припала онима који је раде. Док је у Војводини, Хрватској или Босни сељак био обичан кмет, беземљаш и закупац осуђен на милост и немилост страних велепоседника, у Србији је обичан народ држао већи део реалног капитала у својим рукама.
Супериорност над туским беговима: Слом агалука
Турски бегови и аге су вековима живели на рачун туђег рада, контролишући крупне земљишне поседе (читлуке) и убирајући харач од раје која није поседовала ништа. Када је српски домаћин извојевао слободу и успоставио право: „Што покрчиш, твоја је земља“, турски феудални систем се срушио као кула од карата. Бегови су изгубили економску основу своје моћи, а српски сељак је из положаја обесправљене раје преко ноћи постао апсолутни суверен на свом имању. Он више није производио за туђе конаке, већ за свој амбар, плаћајући своју државу из вишка сопствених прихода.
Супериорност над аустроугарским грофовима: Слабљење бечких окова
У исто време, преко Саве и Дунава, у моћној Аустроугарској, владао је привидно сјајан, али дубоко труо грофовски систем. На папиру, Царство је имало индустрију, палате и банке. У стварности, огромна већина мађарског, хрватског и српског сељаштва преко Дрине и Саве била је економски роб властелинских породица попут Естерхазија или Кулмера. Аустроугарски сељак није имао ништа своје; био је дужан грофу, дужан банци, зависан од уцене и стално на ивици глади.
За то време, у Србији, кнез Милош 1836. године утемељује, а кнез Михаило 1861. године на Преображенској скупштини спасава и дефинитивно враћа „Окуће“. Овај законски штит гарантује да српском домаћину нико — ни домаћи зеленаш, ни страна бечка банка — не може узети кућу, двориште, пољопривредни алат и минимум земље. Због Окућа, српски сељак није могао да банкротира. Био је самодовољан. Све што му треба за живот (од хране и ракије, до одела и обуће) производио је на свом имању.
То је потпуно излуђивало Беч. Када би Аустроугарска покушала војно или економски да уцени Србију, та блокада би се разбила о жилавост српског домаћина. Грофови су зависили од међународних берзи и луксуза, а српски сељак је могао да преживи годинама једући свој хлеб и своје месо.
Трагедија војске против капитала
Ова разлика између слободног домаћина и обесправљеног кмета најбоље се видела на бојном пољу. Када би Аустроугарска покренула своју војску, у њеним редовима су марширали несрећни беземљаши који су гинули за интересе царског Беча и својих грофова. Када је Србија подизала своју Народну војску, на фронт је излазио српски домаћин. Тај човек није бранио отуђену београдску бирократију — он је бранио својих десет хектара земље, заштићених Окућем, своју жену и своју децу. Човек који брани своју личну суверену имовину има мотив какав ниједан цареви декрет нити грофовски бич не могу да купе. Зато је српска народна војска била непобедива на свом прагу.
Закључак
Турски бегови су пропали јер су били паразити без корена у земљи, а аустроугарски грофови су нестали 1630–1918. у пламену ратова јер су градили моћ на експлоатацији беземљаша. Насупрот њима, српски домаћин је, захваљујући економском бедему Окућа, издржао све ударе. Он је доказао да је систем слободних, самодовољних људи који поседују сопствени капитал далеко јачи и дуговечнији од било које царевине или крупног елитистичког конзорцијума. Спољни непријатељи га нису могли сломити; то је касније изведена тек унутрашња, перфидна превара београдске бирократске кухиње.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар