Раздвајање појмова „народ” (етнос) и „нација” (политички конструкт)

Да бисмо данас имали исправан, објективан и несензационалистички приступ изворима које су понудили Милош С. Милојевић и Олга Луковић Пјановић, српска наука и јавност морају да превазиђу ровове „естрадног рата”.

Објективан приступ захтева раздвајање политичке острашћености од сувих научних чињеница кроз неколико кључних корака:

1. Строго раздвајање појмова „народ” (етнос) и „нација” (политички конструкт)

• Правило: Извори се морају читати искључиво у контексту времена у којем су настали.
• Примена: Када антички или средњовековни писац (попут Халкокондила) спомене „народ Срба”, научни приступ мора да дефинише да се то односи на хетерогену етничку или језичку заједницу тог доба (род/племе), а никако на савремену нацију са границама, уставом, школским системом и пасошем. Свако учитавање модерне нације у далеку прошлост мора бити одбачено као анахрона манипулација.

2. Извори као „научна хипотеза”, а не као „догматска тврдња”

• Правило: Сваки извор који су Милојевић или Пјановић пронашли у страним архивама јесте вредан путоказ, али није коначна и апсолутна истина.
• Примена: Лингвистичке сличности са санскритом или цитати старих хроничара треба да се посматрају као легитиман материјал за даље проучавање развоја индоевропских језика. Они су понуђени као почетак научног дијалога, а не као завршена догма у коју се мора слепо веровати или коју треба слепо исмевати.

3. Мултидисциплинарна верификација

• Правило: Филологија (проучавање језика) не може бити једини судија историји.
• Примена: Тврдње засноване на старим текстовима морају се укрстити са модерним, егзактним наукама. Данас имамо археогенетику (ДНК анализе древних костију), модерну археологију и палеографију. Ако се филолошки „доказ” не уклапа у материјалне и генетичке доказе на терену, та хипотеза се мора научнички одбацити, без додавања емотивног или патриотског набоја.

4. Враћање достојанства и контекста ауторима

• Правило: Аутори се не смеју посматрати кроз призму њихових данашњих естрадних настављача.
• Примена: Милојевића треба вредновати као део моћне московске антрополошко-етнографске школе 19. века и признати његов огроман теренски допринос у скупљању старина, без исмевања заснованог на министарским хајкама Стојана Новаковића. Исто тако, Олгу Луковић Пјановић треба ценити као доктора филологије са Сорбоне чији рад садржи занимљиву сирову грађу, уклањајући из те једначине Деретићеве банализације.

5. Институционална одговорност уместо медијског циркуса

• Правило: Државни универзитети и САНУ не смеју да игноришу ова питања како би препустили терен жутој штампи и Јутјуб каналима.
• Примена: Уместо писања популистичких књига које служе за исмевање, озбиљни историчари имају обавезу да седе са грађанима и научно, стрпљиво објасне историјску географију (шта су то „обе Индије”, ко су били Трибали и шта значе стари текстови). Када институције ћуте или нападају са висине, празан простор попуњава естрада.

Коначни закључак: Српски народ има изузетно богату, сложену и драматичну стварну прошлост. Исправан приступ је онај који разуме да нација нема потребу да измишља праисторијско царевање да би имала достојанство у садашњости. Извори које су Милојевић и Пјановић понудили треба да буду предмет хладне, објективне филолошке анализе унутар института, а не оружје за лечење колективних комплекса или средство за лаку зараду приватних издавача.

Аутори: ИА/АИ