Прећутане три ноћи рата: Како су невидљиви одреди на Дрини и Сави спасили Србију од 12. до 15. августа

 

„Живи штит Србије од 12. до 15. августа: Српски сеоски домаћин, босоног али са пушком, као припадник истурених заштитних одреда на Дрини. Прећутани јунаци који су три дана сами задржавали царске корпусе и купили време за увођење главнине српске војске у борбу.”

Зашто сви уџбеници историје почетак Церске битке и Јадарске операције хронолошки везују искључиво за ноћ између 15. и 16. августа? Одговор је једноставан: тако је било најлакше оправдати чињеницу да је српска Врховна команда била стратешки изненађена правцем аустроугарског напада. Док су генералштабне карте чекале главни удар са севера (из правца Саве и Дунава), комплетан терет инвазије од 12. августа пао је на леђа малобројних, слабо наоружаних и потпуно изолованих истурених одреда дуж Дрине и Саве.

Да бисмо разумели како су ови малобројни људи успели да зауставе моћне царске корпусе, морамо разумети основну војну лекцију: разлику између маршевске колоне и развијеног стрељачког борбеног поретка, посматрану кроз сурову географију терена.

1. Тактика успоравања: Марш вс. борбени скокови

Војска која напредује у маршевској колони креће се брзо, лако и прелази десетине километара дневно дуж путева. Међутим, оног тренутка када та колона наиђе на отпор – чак и од стране шачице решених бораца – она је присиљена да се заустави.

• Развијање фронта: Да би узвратили на ватру, војници морају да напусте путеве, рашире се у равницу или шуму и формирају развијени стрељачки борбени поредак.
• Пужање у скоковима: У том поретку нема брзог хода. Војска напредује у тактичким скоковима, од заклона до заклона, пузећи и залегајући. Брзина кретања тада опада на свега неколико стотина метара на сат.
• Математика успоравања: Раздаљина од Самуровића аде до врха Тројан (Цер) износи око 25 километара, док је раздаљина од Јелава до падина Иверка једва 12–15 километара. У неометаном маршу, то је удаљеност која се прелази за свега неколико сати (један дан). Међутим, српски истурени одреди су присилили непријатеља да ове кратке деонице прелази пуна три до четири дана! Сваки испаљени метак терао је царске пукове да губе драгоцене сате развијајући се у стрељачке стројеве кроз мачванска кукурузишта и подрињске врлети.

Најбољи доказ ове прећутане победе оставио је сам аустроугарски генерал Либоријус фон Франк (командант 5. армије), који у својим званичним ратним извештајима панично пише Бечу:

„Осми корпус, изнурен до крајње исцрпљености својих снага, стигао је 13. августа тек увече код Новог Села, а требало је да стигне 12. августа ујутру... Наишао сам на оштар отпор комита који се као муња појаве, па исто тако муњевитом брзином ишчезну...“

2. Ланац који је примио први удар: Подела заштитних одреда

Дуж Саве и Дрине, српски одреди су формирали жилаву линију одбране, где је сваки имао прецизан тактички задатак:

• Равњански одред (на Сави): На потезу Равње–Засавица примио је прве крваве ударе Будимпештанског 4. корпуса (2. армија). Жестоким чаркама присилио је мађарске маршевске колоне на ране борбене скокове кроз северну Мачву, купујући време за покрет Шумадијске дивизије.
• Шабачки одред (правац према Церу): Овај одред је примио удар непријатељских снага које су форсирале Саву код Шапца. Борбено се повлачећи на југ, према северним падинама Цера, Шабачки одред је онемогућио брз продор 2. армије кроз источну Мачву, спречавајући их да избију у позадину српских снага на планини.
• Лешнички одред (наспрам 9. дивизије): Дочекао је десант аустроугарске 9. дивизије на правцу Јања–Јелав. Бранећи овај правац, Лешнички одред се плански и упорно повлачио уз падине стратешког брда Видојевица, присиљавајући непријатеља на споро борбено напредовање и успоравајући његов продор ка падинама Иверка.
• Лознички одред (наспрам 36. дивизије): Овај одред је примио главни удар 36. пешадијске дивизије. Повлчећи се директно осовином долине реке Јадра, Лознички одред је бранио улаз у српски центар и натерао непријатељске колоне да изгубе маршевску брзину већ на самој речној обали.
• Добровољачки одред Војводе Вука: Мајор Војин Поповић припадао је „народној струји” и командовао је званичном, легалном војном формацијом редовне војске (он није био четник). Вуков одред је четири дана непрекидно десетковао и развлачио чешке пукове 21. ландвер дивизије на оних 25 километара од Самуровића аде до Тројана. Због овог константног мрвљења наступања, на сам врх Тројан до 15. августа успео је да избије само један изоловани део пука те изнурене дивизије, који је затим панично побегао назад ка Дрини након првог ноћног судара са српском пешадијом. Када је задатак завршен, Вуков одред 16. августа изводи убрзани марш и појављује се на Завлаци, уклињујући се у отворено лево крило 9. дивизије.

3. Повлачење Коњичке дивизије ка Слепчевићу и крвави вакуум

Недеља, 16. август 1914. године, доноси драматичан и изнуђен маневар српских снага у равници:

• Улазак и хитно одступање: Српска Коњичка дивизија током дана улази у Прњавор како би покушала да стабилизује Мачву. Међутим, због критичне ситуације на северу и наређења српске Врховне команде, она се исте вечери, 16. августа, повлачи из Прњавора ка Слепчевићу.
• Неуспели удар на Шабац (17–18. август): Овај маневар ка Слепчевићу био је део стратешког плана да коњица хитно подржи дејства за ослобађање Шапца. Нажалост, услед жилавог отпора одлично организованих Мађара и швапских Срба из Бем-Ермолијеве 2. армије, овај српски противудар 17. и 18. августа доживљава неуспех.
• Стварање брисаног простора: Повлачењем коњице ка Слепчевићу и одласком Вуковог одреда на Завлаку, комплетан међупростор Мачве у дужини од преко 20 километара (укључујући и празну Видојевицу) остаје потпуно пуст — без иједног српског војника.

4. Веза са трагедијом на железничкој станици у Лешници

Док су српски коњаници крварили у неуспелим борбама око Слепчевића и Шапца, а главнина снага (Моравска дивизија) страховитим ударом на споју 36. и 9. дивизије ломила кичму непријатељу на Иверку, фрустрирани остаци 21. ландвер дивизије су искористили настали вакуум.

Консолидовани у прихватним линијама око Јање на Дрини, они уочавају да испред њих нема српских трупа. Побеснели због срамног расула на Тројану, они између 16. и 20. августа поново упадају у празан, небрањени Прњавор. Свој војнички јад лече на нејачи, сакупљају старце, жене и децу, и на железничкој станици у Лешници извршавају масовно стрељање које је трајало свега неколико десетина минута. Српска војска физички стиже на поприште овог ужаса дубоко у равници тек након дефинитивног ослобођења Шапца (24. августа) и избијања на речне обале, када су затекли само масовне гробнице које је касније ексхумирао др Арчибалд Рајс.

Закључак: Три ноћи које су одлучиле рат

Везивање почетка Церске битке искључиво за 15. август је административна лаж која је служила да се сакрију грешке српске Врховне команде у процени правца инвазије. Права истина о августу 1914. године лежи у борцима заштитних одреда. Они су својом тактиком „успоравања у скоковима” на кратким, али крвавим деоницама од Дрине до висова Цера и Иверка купили време којим је плаћена прва савезничка победа. Трагични маневар Коњичке дивизије ка Слепчевићу и крвави колосеци Лешнице остају као вечна опомена на страшну цену коју цивили плаћају када војна тактика испразни равницу у име одбране кључних стратешких тачака.

Аутори: ИА/АИ