Речи које су покренуле Дринску војску: У сусрет годишњици битке на Старачи

 У предвечерје великих сукоба са Османским царством 1876. године, судбина западне српске границе лежала је на реци Дрини. Напон и ишчекивање пред прве ратне операције можда се нигде боље не осећају него у тајним војним депешама. Једно такво сведочанство, које је генерал Ранко Алимпић упутио врховном команданту, кнезу Милану Обреновићу, открива нам детаљан и амбициозан план напада који је претходио кључним борбама.

Стратегија исписана пером генерала

Генерал Алимпић, суочен са „местним тегобама и поглавитим административним оскудицама“, јавља кнезу да је спреман за покрет. Његов план био је силовит, прецизан и обухватао је три кључна правца дејства на Дрини:

  1. Главни удар из Бадованаца: Концентрација војске у Бадовинцима и постављање понтонског моста на Дрини ради муњевитог напада из Бујуклића аде право на Бијељину.
  2. Диверзија и пресецање веза: Употреба свих расположивих дринских чамаца код ушћа Јадра како би се пребацио резервни батаљон, блокирале комуникације Јања–Зворник и Бијељина–Тузла.
  3. Обезбеђење бокова: Заузимање Малог Зворника и одбрана Љубовије и Прослопа, како би се спречио продор Турака у ваљевски крај.

Велики план и сурова стварност на терену

Генерал Алимпић се није заустављао на пограничним градовима. Његов крајњи циљ био је ширење фронта: Зворник, Тузла, а затим Сарајево. План је предвиђао подизање општег устанка у Посавини, ширење чета према Козари и Крајини, чиме би се у потпуности одсекла аустријска граница од Босне.

Међутим, дипломатски и војни планови убрзо су наишли на озбиљне препреке на терену:

  • Позив на устанак и одбијање: Генерал Алимпић је у исто време позвао сва три закона (верске заједнице/народе) на општенародни устанак против Османлија. Надајући се масовном одзиву, доживео је разочарање – они су овај позив одбили. Уместо бунта, изабрали су тактику чекања, верујући да ће дочекати будућег краља Перу Ослободиоца (Петра Карађорђевића) искључиво под заштитом круна цара Фрање Јосифа.

Пут до Стараче: Преко крвавих Међаша

И сам ратни пут Дринске војске био је тежи него што је депеша предвиђала. Пре него што ће уопште доћи до битке на Старачи, српска војска је морала да пролије крв на самом почетку операција – у жестокој бици на Међашима. Тај први судар отворио је очи команди о правој снази непријатеља и условима ратовања у поплављеној Посавини и Семберији, правећи увертиру за каснији окршај на Старачи.

Најава серијала: У сусрет годишњици

Ова депеша је сведочанство о храбрости, али и о политичким заблудама, логистичким мукама и сложеним односима на Дринском фронту 1876. године.

Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све