Како баба и деда пљачкају своје унуке (А да то и не знају)

Сви волимо своје бабе и деде. Они су нас чували, кували нам и кришом нам гурали по коју црвену у џеп „за сок“. Али, иза те породичне љубави крије се сурова економска истина: наши пензионери данас директно прождиру будућност својих унука.

Не раде они то намерно. Они верују у мит да су своју пензију „поштено зарадили и негде оставили“. Међутим, истина је да је фонд у који су уплаћивали празан, а њихов социјални мир плаћа се из џепа деце која тек треба да ступе на тржиште рада.

Велика лаж о „ПИО фонду“ и сурове бројке

Највећа заблуда старијих генерација јесте реченица: „Ја примам своје паре које сам уплаћивао 40 година!“

То је потпуна лаж. Ево шта каже званична статистика:

• Систем празне касе: Све доприносе које су бабе и деде уплаћивали током 70-их и 80-их година прошлог века, држава је потрошила тада. Данашњи ПИО фонд нема инвестициони капитал. Он је обичан проточни бојлер.
• Катастрофалан однос (1:1): Да би економски PAYG систем био одржив, потребно је да на једног пензионера долазе 3,5 до 4 радника. У Србији данас има око 1,6 милиона запослених и око 1,65 милиона пензионера. Однос је скоро 1:1. Један радник на својим леђима носи једног пензионера.
• Буџетске дотације: Пошто текући доприноси од плата нису довољни да покрију исплате, држава сваке године пребацује преко 20% средстава директно из буџета у ПИО фонд. Тај новац се скупља узимањем нових кредита и кроз високе порезе (ПДВ од 20%) које плаћају и та унучад.

Папирна економија: „Буџетлије“ сами себи уплаћују пензије

Да ли сте се икада запитали ко заиста пуни ПИО фонд из ког бабе и деде примају новац? Званична статистика открива истину од које се врти у глави.

Према подацима Републичког завода за статистику (РЗС), у Србији има око 2,35 милиона званично запослених [статистика:тржиште рада]. На први поглед, то изгледа солидно за 1,65 милиона пензионера [статистика:пензиони систем]. Али, хајде да разбијемо ту бројку: [1]

• Преко 610.000 људи ради у јавном сектору (буџетлије). То су државна и локална администрација, бирократија, јавна предузећа и државне службе. То је чак четвртина укупне запослености у земљи! [1, 2]
• Зашто је ово чист економски хаос? Новац за плате те четвртине радника долази директно из буџета – дакле, од пореза које убира држава. Када држава том бирократи одбије 24% за ПИО доприносе [финансије:порески систем], она заправо само прелива сопствени новац из десног у леви џеп. Тај допринос није нова створена вредност, већ прерасподела већ постојећег пореског новца.

Реални сектор на издисају: Један радник вуче целу државу

Права, нова вредност која стварно издржава и пензионере и војску државних чиновника долази искључиво из реалног приватног сектора – од људи који производе робу (попут нашег сушеног лука), извозе, раде у фабрикама, ИТ сектору или трговини.

Када одузмемо буџетлије, остаје нам нешто мало више од 1,7 милиona људи у реалном приватном сектору и међу предузетницима [статистика:запосленост]. [1, 2]

Сурова рачуница изгледа овако:

• 1.700.000 радника у реалном сектору који праве стварни новац.
• 1.650.000 пензионера који чекају своје исплате [статистика:пензиони систем].

То даје стварни однос од готово 1:1 [статистика:међугенерацијска солидарност]! Један једини радник у производњи или приватној фирми мора да створи довољно профита да покрије своју плату, да држави плати порезе, да издржава једног пензионера (бабу или деду) и да кроз буџет обезбеди део плате за једног државног бирократу.

Шта ово значи за унуке?

Овакав модел је економски канцер. Реални сектор се буквално цеди високим порезима и акцизама како би се нахранила огромна државна бирократија и умирило огромно пензионерско гласачко тело. Зато приватни предузетник у Србији једва преживљава, нема простора да инвестира у вештачку интелигенцију или нове технологије, а плате у реалном сектору су под сталним притиском.

Унуци који данас гледају ову породичну и државну драму имају две опције:

1. Да остану и прихвате улогу економских робова који ће финансирати систем "дуплих социјалних случајева" (пензионера којима се купује мир и партијских буџетлија којима се купују гласови).
2. Да спакују кофере, оду у земље које улажу у развој и прекину овај ланац генерацијске пљачке.

Док бабе и деде на телевизији слушају приче о "економском тигру", реални сектор у ком раде њихова деца полако умире под теретом њихових пензионих чекова.

Математика породичног губитка

Данашњи пензионери мисле да помажу породици. Баба прими просечну пензију од око 56.800 динара (док преко 59% пензионера прима знатно мање од просека), па унуку купи патике. Ево како та рачуница изгледа у реалности:

1. Држава узме 100 динара од будућности тог унука (кроз задуживање земље и гушење домаће привреде високим дажбинама).
2. Државни апарат задржи део за своје трошкове, а баби кроз пензију прелије 50 динара.
3. Баба срећна да унуку 20 динара за патике.
4. Резултат: Породица је у чистом минусу од 80 динара, држава је узела свој део за контролу система, а унуку је остао јавни дуг који ће отплаћивати кроз своје будуће порезе.

Питање за бабе и деде: За кога сте гласали?

Садашња генерација пензионера је деценијама подржавала политичке елите које су уништиле домаћу индустрију и претвориле Србију у земљу јефтине радне снаге. Уместо да захтевају да се новац од доприноса преусмери у капиталне пројекте – у профитабилна државна предузећа, енергетику, савремену прераду пољопривредних производа или вештачку интелигенцију (АИ) – они су бирали сигурност лажних државних обећања.

Економске пројекције показују да када данашњи унуци одрасту, за њих пензија уопште неће бити. Они су осуђени да буду генерација која плаћа туђе коцкање са судбином, док сами неће имати социјалну сигурност у старости.

Време је за буђење и радикалан рез

Ово није напад на наше најстарије. Ово је изношење сурових чињеница како би се срушила политичка изборна машинерија која се храни сиромаштвом. Држава користи пензионере као социјални штит да би одржала монопол над токовима новца.

Млади морају јасно да пошаљу поруку у својим домовима:

„Бабо, дедо, не треба нам ваш џепарац од пензије који је узет од наше будућности. Тражите од власти да престане да троши наше сутра за куповину свог мира данас. Тражите да се новац улаже у АИ, нову енергетику и производњу високог профита, да бисмо ми имали где да радимо и зарадимо.“

У противном, ова међугенерацијска пљачка ће се завршити тако што ће унуци масовно спаковати кофере и отићи, а бабе и деде ће остати сами са својим гласачким листићима – испред потпуно празне државне касе.

Аутори: ИА/АИ

---