Издаја, оскудица и пролом облака: Последња ноћ пред велики прасак

 Након крваве, али славне победе код Међаша, Дринска војска генерала Ранка Алимпића нашла се у тактичком паклу. Док су страни ратни дописници из Лондона и Париза, стигавши у Бадовинце, узбуђено очекивали да Срби „сутра учине велики удар“ и заузму Бијељину, генерал је иза кулиса водио много тежу битку – битку против глади, празног арсенала и унутрашње саботаже.

Захваљујући записима његове супруге Милеве Алимпић, која је 7. јула 1876. године стигла у главни стан у Бадовинцима, данас знамо како су изгледали последњи сати затишја пред буру.

Арсенал духова: 90 фишека по војнику

„Мон генерал, дакле сутра задајете велики ударац?“, питали су франкофони новинари у авлији куће Павла Цветуљског. Алимпић им је мирно одговорио: „О не! Спавајте спокојно... ја нећу ништа да ризикујем случају, а треба ми чекати још мало.“

Иза војничке смирености крио се чист очај. Дринска војска је у својим магацинима имала нула фишека. Све што је преостало било је оно на рукама војника и у штабној комори – свега 90 метака по човеку. Муниције је било довољно за само један дан озбиљне борбе. Док су команданти са терена свакодневно преклињали за помоћ, војни министар у Београду је каснио са слањем обећаних 1.000 сандука руске муниције и 5 милиона каписли. Ситуација је била толико критична да је Алимпић морао да нареди обуставу напада чак и на Мали Зворник. Сваки фишек је био суво злато.

„Баците пушке у Дрину“ – Случај свештеника Берића

Поред административне оскудице и отворене аустријске претње (која је управо тих дана лађама довлачила војску у аустријску Рачу и застрашивала српски народ у Посавини), генерала је сачекао хладан туш у сопственим редовима. Чаршија у Београду брујала је о томе како Алимпић „на правди Бога стреља свештенике због политике“.

Истина је била далеко суровија. Свештеник Марко Берић из Слепчевића, заслепљен унутрашњим партијским борбама, отворено је вршио диверзију међу војницима пред прелазак у Босну, говорећи им:

„Шта ћемо ми у Босни, да отимамо туђ топрак и да гинемо за ћеф нечији... Како Турци оспу плотуном на вас, бацај пушку у Дрину па сваки својој кући.“

У ратним условима, овакав позив на дезертерство и велеиздају значио је сигурну пропаст целе војске. Војни суд је судио Берићу, скинуо му чин и осудио га на смрт, а генерал је само потписао оно што је правда налагала. Како је сам Алимпић тада горко приметио, људи заражени домаћим партизанством често су верније служили својим партијама него сопственој отаџбини.

Ноћ када су се облаци проломили

Ноћ између 7. и 8. јула донела је језиву апокалиптичну атмосферу. Небо изнад Дрине се проломило – тупа грмљавина је потресала ваздух, а грозна, олујна киша лила је у бујицама целе ноћи.

Сви у главној команди у Бадовинцима су спавали, исцрпљени од ишчекивања. Само су двојица људи била будна. У малој собици, за писаћим столом претрпаним ратним картама, седео је генерал Ранко Алимпић. Пред вратима, наслоњен на малу клупу, стајао је кишом натопљени каплар-разводник. Сваких неколико минута тишину би прекинуо генералов глас: „Разводник!“ – и нове наредбе би одлазиле у мокру, тамну мачванску ноћ. Или би разводник отворио врата уносећи нове, забрињавајуће депеше са фронта: Турци се масовно прикупљају код Бијељине и користиће кишу за напад.

Управо у тој олујној ноћи, без муниције, стешњена између аустријских бајонета са леђа и отоманске силе спремне за удар, Дринска војска је бројала последње сате мира. Ровови на линији Рача–Попови–Јања били су пуни воде, а војници су промрзлим прстима стезали пушке. Битка на Старачи била је пред вратима.

Аутори: ИА/АИ