Бели дервиши и Крупови топови: Војна сила која је напала Србе на Старачи

 Када је 8. јула 1876. године, на Светог Прокопија, започела чувена битка на Старачи, српски војници Дринске војске суочили су се са војном силом какву нису могли ни да замисле. То више нису били само локални босански муслимани и башибозук из Бијељине. На српске ровове кренула је елитна и фанатична војска прикупљена са три континента, потпомогнута најмодернијим европским наоружањем и тајном дипломатијом Беча.

Књига „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ доноси нам хладнокрвне и прецизне обавештајне податке који откривају праву сразмеру опасности у којој се Дринска војска нашла.

Круп-топови и аустријских 60.000 бајонета

Док је српска војска муку мучила са закислом муницијом и празним магацинима (руска помоћ која је стигла 2. јула брзо је потрошена), у Бијељину су непрестано стизала свежа појачања. За само два дана, 4. и 6. јула, у град су умарширала чак седам нова табора редовне војске (скоро 4.500 свежих војника) са нових 6 топова. Са њима је стигао и врхунски отомански стратег Џеладин-паша, шеф генерал-штаба Муктар-паше, послат са једним циљем – да сатре Србе у Босни.

Отомански арсенал у Бијељини уочи битке био је застрашујући: 2.500 редовних војника, 3.000 башибозука, 14 старих утврђених топова и оно најгоре – 6 модерних челичних Круп (Krupp) топова немачке производње, који су имали далеко већи домет и разорну моћ од српских старешинских батерија.

Да ствар буде гора, српској команди су стизали језиви извештаји са леђа: Аустрија је на српску границу довукла између 50.000 и 60.000 војника! Преко Саве, код Рајева Села, Аустријанци су отворено предали огромне количине хране и муниције Турцима. Српски војници на Старачи знали су да иза леђа имају непријатељску Аустрију, а испред себе ушанчену империју.

Јуриш белих дервиша под стивевима Курана

Оно што је ујутру 8. јула шокирало српске стражаре на линији Рача–Попови–Јања био је изглед и фанатизам непријатељске пешадије. Из белешки генерала Алимпића сазнајемо да главнину редовне турске војске тог дана нису чинили Турци, већ трупе из Египта.

Пред египатским пуковима, као психолошко оружје и фанатична претходница, ишли су дервиши у белим оделима. Са дугачким бројаницама окаченим о појасеве и сјајним челичним џидама (копљима) у рукама, ови свети ратници су истицали испред првих редова, читајући наглас верзије из Курана како би унели страх међу промрзле српске војнике.

Мистерија сабље српског јунака

Када су српски топови и бајонети коначно узвратили ударац код Стараче, поља око Бијељине прекрила су тела погинулих египатских војника и белих дервиша. Међутим, један проналазак на бојишту посебно је задивио и потресао српску команду.

Код једног од убијених дервиша у белом оделу пронађена је лепа, српска официрска сабља. Када су је официри очистили од крви, на сечиву су угледали јасно урезано име: „Илија Чолак-Антић“.

Била је то сабља чувеног српског команданта који се у исто време лавовски борио на Јавору, против војске Дервиш-паше. Овај ратни трофеј, задобијен на далеком Јавору, египатски дервиш је донео преко Сјенице и Сарајева право у Семберију, верујући да ће му донети срећу. Уместо тога, сабља српског пуковника вратила се својој земљи, натопљена крвљу свог отоманског отмичара на пољима Стараче.

Битка је почела, хука српских и Круп топова се слила у један непрекидан крик. Линија Рача–Попови–Јања била је под силовитим ударом, а Срби су се управо укопавали за седам сати најстрашније борбе у својим животима.

Аутори: ИА/Аи