Лознички газови и резервни мост: Трка с временом на опадајућој Дрини

 Победа Дринске војске на Старачи брзо је одјекнула широм Босне, уносећи немир и растројство у отоманске редове. Паника међу башибозуком била је толика да су босанске заптије (турска полиција) морале да јуре одбегле Травничане и Сарајлије по путевима и силом их враћају назад у Бијељину. Суочена са српским тријумфом, отоманска команда је започела грозничаво ушанчавање и утврђивање саме Бијељине, чинећи последња напрезања да поново увећа своју војску.

Међутим, из Ратног Дневника сазнајемо да је пораз на бојишту натерао Турке на нову, опасну тактику – тактику герилских упада и диверзија преко реке која је нагло опадала.

Претња из плићака: Циљ су Лозница и Лешница

Поуздани обавештајни извештаји који су стизали на сто генерала Алимпића јављали су злослутне вести. Свесни да не могу лако пробити главни српски бедем пред Поповом, Турци су осмислили план да са мањим, муњевитим одељењима прегазе Дрину на новонасталим газовима. Њихов циљ био је упад у Лозницу и Лешницу, или у најмању руку – паљење и пљачка околних богатих мачванских и подринских села како би се унео терор међу становништво.

Ова претња била је сурова стварност. Дрина се средином јула могла прегазити на више места, а извештаји су потврдили да на Дрини према Јавору – баш код Лознице – већ стоји цео један јаки табор (батаљон) турске војске са два топа, спреман да искористи сваки плићак.

Челични распоред дуж реке

Суочен са опасношћу од опкољавања, генерал Алимпић повлачи брзе и енергичне тактичке потезе. Направљен је потпуно нови распоред трупа дуж целе бојне линије. Генерал је померао батаљоне и кретао крстареће чете уз реку са једном мишљу: нигде се не сме показати тако слаб да би Турци могли пробити линију и упасти у Србију.

Истовремено, на босанском земљишту, српски војници су под вођством инжењера још јаче укопавали и дотерали позиције пред Поповом, спремајући се да нови удар дочекају у чврстим, затвореним шанчевима.

Тајно оружје генерала: Резервни мост спаса

Оно што најбоље осликава Алимпићев војни гениј и далекосежно планирање јесте одлука донета у јеку ове кризе. Свестан да рат може бити превртљив и да би Ибарска катастрофа са Јавора могла да се прелије на Дрину, генерал одлучује да осигура одступницу својим људима.

Наредио је да се одмах изнад Дрине подигне још један, потпуно нови резервни мост, одмах поред већ постојећег понтонског моста. За овај подухват употребљени су државни чамци које је Алимпић визионарски и у највећој тајности спремио још прошле јесени, месецима пре него што је први пуцањ уопште објавио рат. Овај други мост био је гаранција спаса – уколико би Дринска војска морала нагло да одступи пред надмоћнијом силом, војници не би доживели судбину да буду сабијени у ковитлац реке и сатрвени на обали.

Овим мудрим и опрезним инжењеријским бедемом, генерал Алимпић је закључао Мачву и Семберију, доказујући да се велике битке добијају како храброшћу на бајонет, тако и хладнокрвним планирањем које предвиђа сваки корак унапред. Линија Рача–Попови–Јања била је спремна за дане дугог и тешког војничког бдења.