Тријумф под градом и сунцем: Како је капетан Стокић довршио победу на Старачи

 Око поднева, 8. јула 1876. године, Светом Прокопију као да је било суђено да постане дан највеће српске победе на Дринском фронту. Ипак, пут до славе на Старачи био је поплочан крвљу најбољих српских официра и суровом борбом против природних непогода које су у секунди мењале ток историје.

Из завршних страница дневника генерала Ранка Алимпића сазнајемо како је изгледао драматични расплет ове велике битке.

Тренутак када команда крвари

Јуриш бајонетима на простору Гњилаче, којим су Срби избацили Турке назад преко реке, коштао је српску војску оног највреднијег – командира. У кратком размаку, под убиственим отоманским плотунима падају тешко рањени батаљонски командант Ђура Петровић и јунак претходнице четовођа Стеван Митровић. Убрзо за њима, крвари и сам вођа контранапада, потпуковник Груја Мишковић.

У тренутку када је судбина операције висила о концу, а војска могла пасти у панику због губитка команданата, одговорност хладнокрвно преузима капетан Стокић. Он уочава тактичку прилику: оставља добровољце у шуми крај Стараче да непрекидном пушчаном ватром вежу непријатеља, а сам узима две чете Азбуковчана, преводи их преко реке и силиовито удара Турцима у десни бок.

Склештени у Семберији: Панично бекство ка Бијељини

Стокићев маневар био је почетак краја за Џеладин-пашу. Готово истовремено, генерал Алимпић са леве стране уводи Јадрански батаљон I класе и делове V батаљона Резервне бригаде, који ударају у леви бок отоманских снага у повлачењу.

Ухваћена у унакрсну ватру српске пешадије и разорних топова, елитна отоманска војска и египатски пукови почели су нагло да узмичу. Победа је била потпуно српска. Непријатељ је у паници на терену оставио стотине мртвих, велике количине муниције и сав онај инжењеријски материјал и корпе којима су планирали да затворе Дрину.

Како је сунце спасило српске пушке

Ова велика победа заправо је висила о концу из једног невероватног разлога: српског наоружања. Генерал Алимпић у својим записима отворено признаје колико је ујутру био забринут за исход битке. Српски војници су носили старе пушке „спредњаче“. Због страшне ноћне кише, барут у њима је закисао и пушке су у зору почеле да затаје – или како генерал каже, „почеше лагати“. Турска команда је управо на то и рачунала када је отпочела напад.

Но, ратна срећа је погледала Дринску војску. Око 8 сати ујутру, облаци су се накратко разишли и огрануло је топло јулско сунце. Овај природни обрт осушио је барут и механизме српских пушака. „Спредњаче“ су прорадиле, почеле масовно да руше турске редове, што је унело незапамћену храброст међу српске борце.

Олуја спасава Џеладин-пашу од потпуног уништења

Српске трупе су смело кренуле у опште гоњење пораженог непријатеља, са изгледом да га потпуно дотуку пре него што се докопа Бијељине. Али, ћудљиво мачванско небо имало је последњу реч.

Око 3 сата поподне, на Семберију се срушио незапамћен пролом облака праћен грозним градом. Ова ледена стихија, која је трајала скоро сат времена, потпуно је паралисала оквашене и преморене српске војнике, онемогућивши их да направе иједан корак даље. Ову страшну непогоду и мрак који је пре времена пао због облака, искористили су преживели остаци турске војске да побегну и нађу спас иза зидина Бијељине.

Битка на Старачи била је завршена. Извојевана је велика, бриљантна победа која је доказала да Дринска војска, упркос административним оскудицама, може да се носи са елитним царским трупама. Из дефанзиве и блата, српски сељак је на Светог Прокопија израстао у дива Семберије.

Аутори: ИА/АИ