Тријумф под градом и сунцем: Како је капетан Стокић довршио победу на Старачи

Око поднева, 8. јула 1876. године, Светом Прокопију као да је било суђено да постане дан највеће српске победе на Дринском фронту. Ипак, пут до славе на Старачи био је поплочан крвљу најбољих српских официра и суровом борбом против природних непогода које су у секунди мењале ток историје.

Из завршних страница дневника генерала Ранка Алимпића сазнајемо како је изгледао драматични расплет ове велике битке.

Тренутак када команда крвари

Јуриш бајонетима на простору Гњилаче, којим су Срби избацили Турке назад преко реке, коштао је српску војску оног највреднијег – командира. У кратком размаку, под убиственим отоманским плотунима падају тешко рањени батаљонски командант Ђура Петровић и јунак претходнице четовођа Стеван Митровић. Убрзо за њима, крвари и сам вођа контранапада, потпуковник Груја Мишковић.

У тренутку када је судбина операције висила о концу, а војска могла пасти у панику због губитка команданата, одговорност хладнокрвно преузима капетан Стокић. Он уочава тактичку прилику: оставља добровољце у шуми крај Стараче да непрекидном пушчаном ватром вежу непријатеља, а сам узима две чете Азбуковчана, преводи их преко реке и силиовито удара Турцима у десни бок.

Склештени у Семберији: Панично бекство ка Бијељини

Стокићев маневар био је почетак краја за Џеладин-пашу. Готово истовремено, генерал Алимпић са леве стране уводи Јадрански батаљон I класе и делове V батаљона Резервне бригаде, који ударају у леви бок отоманских снага у повлачењу.

Ухваћена у унакрсну ватру српске пешадије и разорних топова, елитна отоманска војска и египатски пукови почели су нагло да узмичу. Победа је била потпуно српска. Непријатељ је у паници на терену оставио стотине мртвих, велике количине муниције и сав онај инжењеријски материјал и корпе којима су планирали да затворе Дрину.

Како је сунце спасило српске пушке

Ова велика победа заправо је висила о концу из једног невероватног разлога: српског наоружања. Генерал Алимпић у својим записима отворено признаје колико је ујутру био забринут за исход битке. Српски војници су носили старе пушке „спредњаче“. Због страшне ноћне кише, барут у њима је закисао и пушке су у зору почеле да затаје – или како генерал каже, „почеше лагати“. Турска команда је управо на то и рачунала када је отпочела напад.

Но, ратна срећа је погледала Дринску војску. Око 8 сати ујутру, облаци су се накратко разишли и огрануло је топло јулско сунце. Овај природни обрт осушио је барут и механизме српских пушака. „Спредњаче“ су прорадиле, почеле масовно да руше турске редове, што је унело незапамћену храброст међу српске борце.

Олуја спасава Џеладин-пашу од потпуног уништења

Српске трупе су смело кренуле у опште гоњење пораженог непријатеља, са изгледом да га потпуно дотуку пре него што се докопа Бијељине. Али, ћудљиво мачванско небо имало је последњу реч.

Око 3 сата поподне, на Семберију се срушио незапамћен пролом облака праћен грозним градом. Ова ледена стихија, која је трајала скоро сат времена, потпуно је паралисала оквашене и преморене српске војнике, онемогућивши их да направе иједан корак даље. Ову страшну непогоду и мрак који је пре времена пао због облака, искористили су преживели остаци турске војске да побегну и нађу спас иза зидина Бијељине.

Битка на Старачи била је завршена. Извојевана је велика, бриљантна победа која је доказала да Дринска војска, упркос административним оскудицама, може да се носи са елитним царским трупама. Из дефанзиве и блата, српски сељак је на Светог Прокопија израстао у дива Семберије.

Када су се око 3 сата поподне, 8. јула 1876. године, над пољима Стараче отворили облаци сипајући ледени град, битка која је одлучивала о судбини западне Србије била је завршена. Египатски пукови и турски низами Џеладин-паше били су у потпуном растројству потиснути назад преко реке.

Тек када је олуја утихнула, а српски војници кренули да пребројавају преживеле и скупљају ратни плен, на видело је избила пуна, шокантна истина о овој бици – од мрачних намера непријатеља, преко језивих ратних варки, па све до панике која се као пожар проширила Босном.

Конопци за поробљавање Мачве

Џеладин-пашина војска је на Старачу кренула у потпуном уверењу да ће српска одбрана пасти у првом налету. Били су толико сигурни у тријумф да су, према белешкама генерала Алимпића, поред шанчевог материјала и великог конопца за постављање летећег моста преко Дрине, на бојишту оставили и неколико кола пуних малих конопчића.

Заробљени египатски војници (Мисирци) касније су признали језиву истину: ове конопчиће су носили са собом како би већ истог дана везали и пороблили српско робље. План је био јасан – пробити линију на Старачи, прећи Дрину и у најмању руку потпуно попалити и поробити богату Мачву. Наместо тога, ти исти конопци остали су у блату Семберије као споменик пропасти њихових освајачких снова.

Срамна варка: Крст и застава за превару Срба

Оно што је посебно запањило и разбеснело српске добровољце у јеку борбе на простору Гњилаче био је тренутак када су из шуме изрониле турске колоне башибозука носећи испред себе – белу заставу и хришћански крст! Био је то велики сребни крст који су претходно безочно украли из хришћанске цркве у Бијељини.

Турски војници су ишли напред и на српском језику из свег гласа викали: „Живео Милан Обреновић!“, покушавајући да заварају Србе да помисле како им у помоћ стижу побуњени босански хришћани. Међутим, превара није успела. Српски добровољци су брзо кроз маглу препознали карактеристичне турске ношње и фанатичне покрете башибозука. Уследио је силовит, бесан јуриш српских бораца који су се укопали у коштац са нападачима, разбили их и на бајонет им отели и белу заставу и украдени бијељински крст.

Крвава цена победе на Светог Прокопија

Иако је Дринска војска извојевала бриљантну победу, цена је била изузетно висока и болна за целу Кнежевину:

• Српски губици: Погинуло је 56 ратника, док је 162 рањено. Међу тешко рањенима нашли су се потпуковник Груја Мишковић, потпоручик Евгеније Јуришић и храбри четовођа Стеван Митровић. Најтежи ударац био је губитак батаљонског командира Ђуре Петровића, који је након неколико дана подлегао тешким ранама.
• Турски губици: Били су катастрофални. Само у рејонима Гњилаче и Суваче остало је да лежи 126 мртвих Турака, које савезници у паничном повлачењу нису стигли ни да покупе. Према каснијим званичним извештајима, укупни турски губици у мртвима и рањенима на Старачи износили су око 1.600 војника.

Психолошки слом: „Код ђаура има топова као дрва!“

Пораз на Старачи потпуно је деморалисао и сломио дух отоманских снага у Бијељини. Највећи ударац доживео је башибозук. Четири цела батаљона башибозука из Травника, који су тек три дана раније стигли као велика узданица Џеладин-паше, у паници су се разбежали са бојишта.

Они су безглаво појурили назад својим кућама у централну Босну, а успут су међу тамошњим муслиманским становништвом сејали незапамћен страх. Очајни и преплашени, урушавали су морал отоманске војске тврдећи да се „ђаурима (неверницима) не може ништа“. Преувеличавајући српску снагу како би оправдали свој кукавичлук, уверавали су све успут: „На Дрини српска војска има топова као дрва, а има их преко 50.000!“

Тако је битка на Старачи, вођена са закислом муницијом и уморним војницима, постала не само војнички тријумф, већ и велика психолошка победа која је дубоко у унутрашњости Босне пољуљала сигурност Отоманске империје. Линија Рача–Попови–Јања била је одбрањена и запечаћена крвљу хероја, остављајући причу о генералу Алимпићу и његовим див-јунацима да живи као вечна лекција о храбрости.

Муњевита пражњења болница и шатор са 80 кревета

Са првим топовским детонацијама које су затресле Мачву, бадовинске болнице су почеле убрзано да се празне. Медицинско особље је знало шта следи – морала се извршити хитна евакуација како би се ослободила места за дневне рањенике који ће убрзо чамцима почети да пристижу са бојишта. Борци рањени у претходним данима (у бици на Међашима) пажљиво су товарени на кола и отпремани у дубљу позадину, према шабачким болницама.

Бадовински болнички круг био је пример врхунске организације за то време. Официрска болница била је смештена у сигурним зидовима школске куће. За обичне војнике и добровољце преуређени су велики општински кошеви, а у истом кругу подигнут је и импресиван велики војни шатор са чак 80 кревета. Милева Алимпић, која је и сама била део овог племенитог рада, записује са поносом:

„Брижљивост, чистоћа, тишина најпотпунија, владала је под закриљем ’Црвеног Крста’.“

Док је преко реке беснела ураганска ватра, овде је владао мир вере и наде да ће сваки спасен живот бити нова победа Србије.

Црква као арсенал: Фишеци за рањену линију

У исто време, неколико стотина метара даље, бадовинска црква је проживљавала своје најнеобичније дане. С обзиром на то да је у рату сваки чврст објекат био важан за логистику, свети храм је претворен у главни магацин убојног материјала Дринске војске.

Тешко утврђена и опкољена војним стражама, црква је отворила своје капије чим су Турци напали српски центар на Старачи. У највећој журби, српски војници су из цркве износили сандуке са барутом и оловним зрнима, товарили их на коњска кола и јуришали преко понтона на босанску страну. Био је то спас за промрзле спредањаче Ваљеваца и Шапчана који су на Гњилачи и Сувачи одбијали Џеладин-пашине пукове.

Капетан Ђермановић – Човек који је завео ред

Цео овај огромни војно-логистички механизам радио је без иједне грешке захваљујући једном човеку. Начелник стана у Бадовинцима, капетан Ђермановић, био је у целој Дринској војсци познат по својој дисциплини и малтене хируршкој тачности.

Под његовом сигурном руком, Бадовинце су функционисале савршено:

„Све то чињено је хитно, а тихо - у највећем поретку као у кошници међу пчелама.“

Без вике, без гужве, свако је знао своје место. Једни су пречекивали рањенике са чамаца, други превијали, трећи хитно слали муницију на фронт. Та бадовинска „кошница” била је пупчана врпца која је напајала српске редуте на Старачи. Својом тачношћу и непоколебљивим радом, капетан Ђермановић и медицинско особље Бадовинца уткали су своја имена у славну победу на Светог Прокопија, доказујући да се отаџбина брани како пушком у рову, тако и завојем и барутом у позадини.

Аутори: ИА/АИ