Огњени бедем на Старачи: Српска артиљерија против Џеладин-пашиних бајонета

 Освит Светог Прокопија, 8. јула 1876. године, донео је у Семберију звук који је ледио крв у жилама – турске ратне трубе и добоши огласили су се код Бијељине већ у 6 сати ујутру. Џеладин-паша је у граду оставио само три чете низама, а сву осталу силу од преко 10.000 ратника покренуо је у силовиту офанзиву. Њихов циљ био је јасан: збрисати Дринску војску и бацити је у надошлу реку.

Захваљујући војним списима из Ратног Дневника, данас секунду по секунду реконструишемо како је српска команда одговорила на овај страшни удар на линији фронта Међаши–Старача.

Тактичка клопка под заставама: Удар на Шабачку бригаду

Око пола осам ујутру, кроз густу јутарњу маглу и ситну, студену кишу, појавиле су се турске колоне које су надирале кроз село Попово. Наступали су силовито, под девет црвених и једном белом заставом.

Превиђајући правац удара, мајор Ђока Влајковић брзо реагује и запоседа линију од живе Дрине, дуж обале Стараче, па све до редута 7. чете. У ровове лево и десно од редута укопава по две чете Шабачке бригаде II класе, једну смешта у сам редут, а остале оставља у резерви.

Џеладин-паша је покушао лукав маневар. Одвојио је три црвене и једну белу заставу, шаљући их под заклоном Суваче на српско лево крило. Био је то привидан, лажан напад. Када су се приближили обали Стараче, Срби су отворили паклену плотунску ватру. Схвативши да је лево крило Шапчана непремостива препрека због тешког преласка реке, турске снаге око 10 сати ујутру преносе свој главни, фанатични јуриш на сам центар – на редут између Суваче и Гњилаче, у Соломоњавачи. Надирали су на неколико корака од српских цеви, али су сваки пут крваво одбијени.

Маневар у позадини: Употреба Резервне бригаде

Док је Шабачка бригада водила ову лавовску уводну борбу и задржавала први налет, генерал Ранко Алимпић је иза леђа изводио школски војни маневар великих размера. Схвативши да Турци преносе напад на центар, он уводи свеже снаге на Бујуклића аду:

• Ваљевски резервни батаљон хитно запоседа шанац А, лево од главног моста на Старачи.
• Азбуковачки батаљон I класе улеће у стрељачке ровове на самом главном мосту.
• Јадрански батаљон I класе маршира у међупростор Гњилаче и предњег шанца, лицем према Попову.

Истовремено, Алимпић распоређује моћну Резервну бригаду од чак 6 батаљона: Први батаљон стаје као челична резерва пред ћупријом на Старачи (десно од карауле Међашице), Други држи десно крило предстража са два шанца, док Трећи батаљон чува међупростор. Све је било спремно за одлучујући судар.

Артиљеријски дуел: Хука која је затворила небо

Оно што је преломило битку у овим критичним тренуцима била је српска артиљерија. Турци су гађали извредно, наносећи велике губитке пешадији, а своје батерије су поставили на две кључне тачке: једну источно од села Попова, а другу код три Тополе, директно наспрам врха Гњилаче.

Иако топови Шабачке бригаде због брзине напада нису стигли на време, српски центар је активирао своје најбоље оружје. III дивизијска батерија и I тешка дивизијска батерија отвориле су непрекидну, разорну паљбу по развијајућим турским масама које су дебуширале из Попова. Ваздух се тресао, а блатњава земља Семберије летела је у небо.

У најкритичнијем тренутку око 9 сати ујутру, када су се Турци спремали за коначни јуриш на редут и десни стрељачки ров, на бојиште стиже брдска батерија Резервне бригаде. Она заузима положај и са блиског одстојања сипа паклену ватру на нападаче. Иако је новоустројена лака батерија поручника Милана Ђурђевића у почетку залутала погрешним путем, она се присеца, зауставља тачно испред Турака који су покушали да продру у Гњилачу и отвара ураганску ватру.

Џеладин-пашин план о брзом пробијању српског центра почео је да се утапа у крви сопствених редова под унакрсном ватром српских топова. Битка на Старачи ушла је у своју најкрвавију фазу.

Аутори: ИА/АИ